Onlajn razgovor između Ivane Marjanović, kustoskinje iz Beograda i direktorke institucije Kunstraum Innsbruck u Austriji i Želimira Žilnika, filmskog stvaraoca, biće organizovan 19. septembra u 18h u okviru projekta „O zlikovcima, tuđinima i superherojima. O drugim pričama“ u organizaciji mreže Create to Connect -> Create to Impact. Uputstvo za pristup dešavanjima na internetu nalazi se na linku: https://workingencounters.qpress.tech/#LIVE .
Želimir Žilnik (rođen 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Žilnik je aktivan od 1960-ih, od jugoslovenskog Crnog talasa u filmu sve do danas.
Tri njegova dela – film u kom radnice u tekstilnoj industriji (Vera i Eržika, 1981) pokušavaju da se penzionišu a ne priznaju im se sve godine radnog staža; zatim film u kom je glavni akter Rom deportovan iz EU u Srbiju koji pokušava na sve načine da se vrati u Nemačku (Kenedi Trilogija 2003-2007) kao i film o stogodišnjoj veteranki Narodno Oslobodilačke borbe, Dragici Srzentić (Jedna žena – jedan vek, 2011) – biće polazna tačka za razgovor na temu herojstva kao i njegovim protiverčnostima.
Zašto je neko „zlikovac“ a neko „heroj“? Kako to da je jedna osoba u jednom istorijskom momentu herojka a ista ta osoba ubrzo završava u zatvoru u najgorim mukama. Šta heroji otkrivaju o stanju u društvu koje ih stvara?
Mnogi Žilnikovi filmovi odigravaju se na samoj granici filma kao fikcije i konkretne realnosti. Ono što ih čini izvorima večitog interesovanja kako lokalne tako i internacionalne publike je snaga njegovih karaktera. Svi glavni likovi i akterke ova tri filma su stvarne ličnosti i svedoče o problemima i kontradiktornostima svog vremena. Koliko god ih sistem „melje“ one uspevaju da očuvaju svoje dostojanstvo i snagu i na taj način inspirišu mnoge.
Ivana Marjanović je diplomirala istoriju umetnosti na Beogradskom Univerzitetu, doktorirala na Akademiji umetnosti u Beču. Sredinom 2000-ih u Beogradu je sa Vidom Knežević osnovala i vodila Kontekst galeriju. 2016-2018. radila je sa Natašom Mackuljak kao direktorka Bečkog festivala umetnosti i aktivizma Wienwoche. Od sredine 2019. direkrorka je izlagačkog prostora za savremenu umetnost Kunstraum Innsbruck.
DETALJNIJE INFORMACIJE O FILMOVIMA
Vera i Eržika, 75 min, 16 mm, Jugoslavija , 1981
Dve junakinje filma, Vera i Eržika, od trinaeste godine su radnice tekstilane „Trudbenik“ u Pančevu. Pripremajući se za odlazak u penziju, suočavaju se sa brojnim problemima i nesporazumima: po odredbama novousvojenog zakona o penzionisanju priznaje im se radni staž samo od petnaeste godine života. Da bi ostavarile pravo na penziju, njima dvema sada formalno nedostaje po dve godine staža. Krenuvši od ovog problema kao izvora dramskog konflikta, u filmu su predstavljena emotivna stanja junakinja, njihove porodice, odnos sa koleginicama sa posla, čitav niz raspoloženja i preokupacija ljudi koji su došli do kraja svog radnog veka.
Jedna žena – jedan vek, 110 min, Srbija , 2011
Dokumentarni film na principima iskaza, intervjua i rekonstrukcije – kroz životnu priču junakinje Dragice Srzentić osvetljava niz značajnih događaja i ličnosti vezanih za jugoslovensku istoriju pre i posle Drugog svetskog rata. Kroz sliku jednog veka života žene heroja, otvaraju se retko pominjani segmenti eks jugoslovenskih intelektualnih i ideoloških lavirinata kroz koje se prolazilo u stvaranju i propadanju 8 država u kojima je živela ova Istrijanka iz Sovinjaka – (Austrougarska, Kraljevina Italija, Kraljevina SHS, NDH, FNRJ, SFRJ, Hrvatska, Srbija).
Najzanimljiviji aspekt Dragicinog iskustva je njena hrabrost da, kao devojčica iz siromašne istarske seljačke porodice, krene u avanturu života: po dolasku italijanskog fašizma i ukidanja hrvatskih škola, ona odlazi u Karlovac, pa u Zagreb, gde završava srednju ekonomsku školu. Zatim sa bratom, studentom poljoprivrede, odlazi u Beograd. Tu se zapošljava kao činovnica, a paralelno sarađuje i druži se sa najznačajnijim antifašističkim intelektualcima, iz cele Jugoslavije, okupljenim u izdavačkom preduzeću NOLIT i oko redakcije časopisa „Nova literatura“. Časopis su osnovali Pavle i Oto Bihalji, pisci i istoričari umetnosti, koji su krajem dvadesetih godina u Berlinu bili saradnici i urednici časopisa proleterske literature „Die Linkskurve“, koji je zabranjen 1932. Po povratku u Beograd, braća Bihalji osnivaju NOLIT i pokreću „Novu literaturu“ te nastavljaju da okupljaju najznačajnija intelektualna imena međuratnog antifašizma – domaća i strana. Izdaju knjige Đerđa Lukača, Džeka Londona, Hajnriha Mana, Isaka Babelja, Gorkog, Stajnbeka. Poznanstva i obrazovanje koje je Dragica stekla u tim godinama, obeležila su i njen kasniji život. Bila je među osnivačima nedeljnika NIN (1935. godine) koji je upozoravao na opasnosti fašizma, zatim mesečnika „Žena danas“, prve publikacije u predratnoj Jugoslaviji koja je analizirala žensko pitanje i promovisala ravnopravnost polova. Sa okupacijom 1941. godine, Dragica je stupila u redove ilegalnih boraca, prošla je sa partizanskim jedinicama borbe u Crnoj Gori, Albaniji, Kosovu, Makedoniji i Grčkoj, ali je bila i zatvarana od strane okupatora. U proleće 1944. bila je među organizatorima Antifašističke skupštine Crne Gore, a zatim je sa suprugom Vojom Srzentićem, pozvana u Titov Vrhovni štab na ostrvu Vis, odakle su poslati u vojnu misiju u London. Na BBC-u je Dragica imala emisiju, izveštavajući jugoslovenske slušaoce o napredovanju saveznika i o osnivanju nove vlasti na oslobođenim teritorijama. Ta iskustva kao i poznavanje ljudi su Dragicu kvalifikovali da je 1945. u Ministarstvu inostranih poslova imenovana u personalnu komisiju, koja je predlagala ambasadore Nove Jugoslavije.
Duboko prožeta vrednostima borbe protiv nepravde i izrabljivanja, u posleratnoj hijerarhiji je došla u politički sukob zbog zalaganja za egalitarizam. Posle obavljene misije koju je imala 1948. godine – kada je dobila nalog da odnese Titovo pismo Staljinu i sačeka Staljinov odgovor u burnim ideološkim debatama pedesetih godina, ona i njen muž su bili proglašeni za političke protivnike sistema, te su poslati na izdržavanje „administrativne kazne“, u zatvore i logore koju su funkcionisali na staljinističkim metodama.
Međutim, i sada, ulazeći u stotu godinu života, Dragica sa sjajnom memorijom, energijom, pa i optimizmom, zaključuje da nije prošlo vreme kada se treba zalagati „za novi, pravedniji svet“.
Kenedi se vraća kući, 75 min, Srbija i Crna Gora, 2003
Film o ljudima koji su tokom ratova devedesetih izbegli u zemlje Evrope, proveli tamo više godina, izrodili decu, upisali ih u škole. 2002. godine u „procesu readmisije“, grubom i nehumanom akcijom policije istrgnuti su sa posla, iz škola i stanova, i vraćeni u Srbiju. Priča prati dva prijatelja (Kenedi i Denis) i porodicu Ibinci iz Kostolca, prvih dana po izručenju na beogradski aerodrom. Vidimo ih u potrazi za smeštajem, prijateljima i drugim članovima porodice. Kenedi odlazi u Kosovsku Mitrovicu gde je njegova familija nekada imala kuću, do koje sada ne može da dođe. Fokus filma je na položaju Roma, kao najugroženijeg dela vraćene populacije.
Gde je dve godine bio Kenedi 26 min, Srbija i Crna Gora, 2005
Posle učestvovanja u filmu „Kenedi se vraća kući“, Kenedi Hasani je odlučio da ponovo ilegalno ode u zemlje EU, gde su mu ostali otac, majka, braća i sestre. Prilikom ilegalnog prelaska mađarsko-austrijske granice 2003., uhvaćen je od strane granične policije, te je boravio nekoliko meseci u prihvatnom kampu. Zatim je uspeo da prebegne u Austriju, potom u Nemačku i Holandiju. Ekipa filma ga je srela u Beču, januara 2005., na projekciji filma „Kenedi se vraća kući“, na Univerzitetu. Dokumentarac beleži Kenedijeva iskustva ponovnog dvogodišnjeg izbeglištva. Ekipa prisustvuje i procesu vraćanja u Srbiju. U Novom Sadu, glavni junak donosi odluku da počne da zida kuću, jer su i drugi članovi familije u „postupku readmisije“ počeli da pristižu.
Kenedi se ženi, 80 min, 35 mm, Serbija , 2007
Kenedi se zadužio i izgradio kuću za svoju porodicu. Baveći se raznim poslovima, on i brat pokušavaju da vrate dug. Nadnica je deset evra a izgledi za zaradu slabi. Kenedi se odlučuje i na ljubavne usluge, u zamenu za novac. Prvo sa vremešnim damama i udovicama, a zatim i sa imućnijim muškarcima. Saznavši za nove, liberalne zakone u EU, interesuje se za kontakte sa potencijalnim mladoženjom koji bi mu omogućio legalni status u Evropi. Nalazi Maksa koji je na muzički festival EXIT došao iz Minhena, rađa se idila i čini se da je rešenje na pomolu…
Više informacija o Želimiru Žilniku: https://www.zilnikzelimir.net/sr
