Udahnite, zadržite dah i spustite se u ponor da biste saznali koliko je dubok. Donato Karizi vodi nas dole svojim novim trilerom Ja sam ponor u izdanju Vulkan izdavaštva, govoreći nam koliko mračni mogu biti delovi ranjenog i napuštenog uma. Jedanaesti roman italijanskog pisca dolazi godinu dana nakon uspeha Kuće glasova. Autor još jednom istražuje zlo u društvu, duboko zaranjajući kako bi pronašao njegove korene.
Glavni junak priče je anoniman čovek, gotovo nevidljiv, toliko nebitan za društvo da čitaocu ne otkriva ni svoje ime. U romanu se o njemu uvek i samo govori kao o čoveku koji čisti, o tihom đubretaru na marginama zajednice, bez prijatelja i strasti, koji voli da ostane neprimećen. Ali čovek je takođe preživeo bezdan, gotovo utopljen u mržnji onih koji bi trebalo da ga vole: dodirnuo je dno i popeo se držeći se noktima i zubima, boreći se protiv svojih grehova. Spasao se i nastavlja da živi na jedini način koji zna: odražava pretrpljeno zlo i pojačava ga.
U trileru Ja sam ponor Karizi se bavi raznim pitanjima koja su, nažalost, aktuelna, poput nasilja nad ženama, dečje prostitucije i nasilja nad maloletnicima. Protagonisti njegovog romana nemaju ime jer za tim nema potrebe: pre nego što postanu likovi u priči, oni su simboli bolne stvarnosti o kojima se premalo govori, zastave srama savremenog društva. Tri različite personifikacije žrtava zla, koje se ranije nisu poznavale, dodiruju se u autorskom trileru. One se razumeju bez potrebe za objašnjenjima. Oni koji su videli dno ponora znaju kako da prepoznaju duše koje su doživele istu sudbinu.
Nesvakidašnja priča se na početku kreće linearno, a onda se iznenada ponor otvara pod nogama čitaoca i on ponire do zaključka.
Nećemo vam reći više, osim da je Karizi želeo da ispreplete strah i ljubav na poseban način.
Ja sam ponor Donata Karizija u prodaji na sajtu Vulkan izdavaštva od 14. jula!
Tačno je deset do pet ujutru. Još je mrak. Jezero se nazire na horizontu: dugačka grafitna linija, crna i srebrnasta. Čovek koji čisti sprema se da započne dan, koji će provesti tako što će skupljati smeće. Njemu to ne pada teško. Neko ipak mora da se prihvati tog nezahvalnog zadatka, to je nepromenjivi zakon života. Zna da upravo u onome što ljudi bacaju leže najskrivenije tajne. I zna da ih rastumači. I da ih upotrebi. Jer i sam krije jednu tajnu.
Ali ne zna da će se kroz samo koji sat njegov pažljivo uređeni život okrenuti naglavačke.
Čovek koji čisti, nevidljiv, samo senka na marginama, biće u trenu uvučen u stvarnost jedne devojčice.
Opasnost ne leži samo u tome što će neko otkriti ko je on u stvari. Prava opasnost je, uvek je i bila, još otkad je bio dečak, da će naljutiti čoveka koji se krije iza zelenih vrata.
I ima još nešto što čovek koji čisti ne zna: neko ga već traži
