Večeras od 20 časova na sceni Narodnog pozorišta u Nišu publika će imati prilike da uživa u premijeri predstave „Oslobođenje Skoplja“ , druge po redu koprodukcije Narodnog pozorišta Niš i Narodnog pozorišta Leskovac u ovoj sezoni, rađena po tekstu Dušana Jovanovića, u režiji Gorčina Stojanovića.
A evo šta je reditelj rekao o ponovo aktuelnom tekstu „Oslobođenje Skoplja“.
Oslobođenje Skoplja je komad o odrastanju.
Da li je moguće odrastati bez inicijacije nasiljem, bez rane spoznaje o Zlu?
Da li je neophodno suočavanje sa tamnom stranom ljudske prirode, još u detinjstvu, ne bi li se razumevao svet oko sebe?
Šta je tačno sloboda?
Kad rastemo, da li se svet smanjuje ili mi postajemo veći?
Šta je smisao našeg postojanja? Ljubav? A šta ako nije? Ako je nema? Ako je ne prepoznamo?
Jesmo li mi zbilja deca svojih roditelja, ili svojih praroditelja? Da li je kod nas svako drugo pokolenje uvek na žrtvenom oltaru nastanka Novog?
Je li Novo bolje od Starog? Je li Staro bolje od Novog?
Ide li svet napred, nazad ili u svim pravcima istovremeno?
Može li jedan ljudski život biti lišen iskustva rata?
Kad bih imao bar jedan odgovor, ne bih radio ovu predstavu. Kad odgovore koje mislim da imam ne bi iznova pod sumnju stavilo neposredno, posredno, proživljeno ili sanjano iskustvo, ne bih se bavio teatrom.
Dušanu Jovanoviću dugujem ovu predstavu, u ime onog vikenda na Črnom vrhu, onih noći u Drami SNG-a, onih dana u Beogradu i Beču, onog poslednjeg susreta u Ljubljani, onih razmenjenih pisama, onih smehova, penjanja po vrletima, večere kod Mete, razgovora o svemu, pa i pozorištu. Niškom teatru dugujem u ime ćaletovog Voćnog dana od pre četrdeset godina, kad sam prvi put bio u Nišu i ušao u Narodno pozorište. Sebi dugujem u ime sebe dvanaestogodišnjeg, dok na sarajevskom MESS-u gledam prve izvedbe Oslobođenja – ljubljansku, u režiji Georgijevskog, i skopsku, u režiji Unkovskog.
Cher Dušan, nadam se da te nisam izneverio.
Odano,
G.S.
Prvu reprizu, publika u Nišu će imati priliku da vidi 23. marta, a ulaznice po ceni od 800 dinara, mogu se kupiti na blagajni pozorišta od 10 do 20 sati.
Prema rečima Dušana Jovanovića, ovaj pozorišni komad u tri čina obuhvata fragmente sećanja na kraj Drugog svetskog rata – tada šestogodišnjeg deteta muškog pola.
Uprkos činjenici da zapisivač ovog teksta lično vrlo dobro poznaje „junaka“ ove priče i njegovu rodbinu, iz razumljivih razloga nikako ne može bez rezerve jamčiti za verodostojnost „junakovog“ svedočenja. Pa ipak, iako ispovest – u ono vreme šestogodišnjeg Zorana – ne možemo zapravo smatrati neprikosnovenim, neprotivrečnim, samim u sebi zaključenim, subjektivnim odrazom jednog minulog vremena, a kamoli autentičnim istorijskim dokumentom, njegova je – po mnogo čemu – netipična sudbina ipak u nama probudila živu znatiželju. Navela nas je na razmišljanje. Dok smo bez ikakvih dodataka i ulepšavanja zapisivali deliće njegovih uspomena, pitali smo se šta je u stvari mogao videti, čuti, razumeti i doživeti šestogodišnji dečak 1944. i 1945? Drugim rečima: kakva spoznaja i kakvo iskustvo se krije, ako ih uopšte ima, iza ovih naizgled prostodušnih i jednostavnih delića opažanja i zbivanja, iščupanih iz mora zaborava?
Uvereni da je to pitanje vredno i gledaočeve pažnje, zapisane fragmente sećanja nanizali smo u verovatnom hronološkom redosledu, koji sada – uslovno rečeno – u epskom dramskom obliku dajemo gledaocima na razmišljanje.
