Novi roman poznate i nagrađivane spisateljice Mirjane Novaković „Mir i mir“ predstavljen je beogradskoj publici u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. O knjizi su, pored autorke, govorili i prof. emeritus dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i Đorđe Bajić, pisac i književni kritičar.
Zapažen od ovdašnje kritike (najuži krug za nagradu „Beogradski pobednik“, uži krug za Ninovu nagradu), roman „Mir i mir“ je Mirjanin pokušaj da piše o iskustvu jedne generacije koja je proživela poslednje dane socijalizma – prvi mir, raspad zemlje, pa onda ratove i sankcije, tranziciju i kapitalizam – drugi mir.
Kroz mir osamdesetih godina XX veka i mir dvadesetih godina ovog veka pratimo grupu nekada dobrih drugova, njihove odnose, ljubavi i međusobna ogrešenja. I dok se u pozadini osamdesetih godina pripremaju ratovi, u kotlu sadašnjeg vremena tranzicija neumoljivo guta sve vidove nekadašnje uzajamne naklonosti, empatije i odanosti većine junaka ovog romana, otkrivajući uzroke njihovih nesporazuma i razilaženja pod senkom jedne zagonetne mladalačke izdaje…
„Ovo je možda najklasičniji roman koji sam napisala. Imala sam želju, potrebu, nuždu, hir da napišem istoriju moje generacije koja je prošla kroz te osamdesete godine tog mira u kome se, sada je apsolutno jasno, sadržao budući rat, a što mi nismo znali tada, i veza sa mirom dvadesetih godina ovog veka, koje nadam se ne sadrže klicu nekog budućeg rata. Ali ko zna? Optimisti smo. Imala sam velika očekivanja i nade da ću pokriti četrdeset godina naše istorije onako kako sam je doživela, to jest jedna grupa, jedan određeni sloj onih koji su bili mladi osamdesetih“, rekla je Mirjana Novaković.
U romanu imamo sliku naše svakodnevice od 80-ih pa do danas, a priču posmatramo iz pet različitih uglova, iz perspektive pet junaka. „Mirjanin roman je i u vrednosnom smislu i tehnički gledano veliki roman“, izjavila je Ljiljana Pešikan Ljuštanović. „Ovo je klasično, epsko delo, sa dosta tokova radnje, sa složenom vremenskom strukturom i kompozicijom, a izuzetno važan aspekt ovog romana su likovi. Mirjana se nikada na taj način nije bavila likovima – iz psihološke perspektive. To su ljudi koji prelaze određeni životni put, onaj spolja vidljivi, koji svako, kroz snove i strahove, prolazi kroz svoj lavirint koji se direktno dovodi u vezu sa onim lavirintom u Knososu, jer svi traže svog Minotaura, svoje čudovište, i svi se suočavaju sa onim što jesu. Likovi su veoma dobro uhvatili tu društvenu utopiju osamdesetih u koju se još verovalo. Pokazuje se da su u tom periodu, međutim, i te kako postojale socijalne razlike. Ovo je najbolja Mirjanina knjiga, upravo zbog načina na koji su napisani likovi.“
„Mirjana Novaković mi je omiljeni pisac“, kaže Đorđe Bajić, „i sa velikim nestrpljenjem sam čekao ovaj roman, koji me je emotivno dirnuo. Pošto smo čekali novi roman punih deset godina, bilo mi je logično da roman bude epski, ambiciozan, da ima zahvat, i sve sam to i dobio. Likovi u romanu su me potpuno osvojili, zavoleo sam ih sa svim vrlinama i manama, postali su mi bliski, iako su većina njih ljudi sa greškom. Za neke bismo mogli da kažemo i da nisu dobri ljudi, ali mi je bilo bitno šta će se sa njima dogoditi, strepeo sam od toga šta ih čeka. Ovo je veoma lep Mirjanin povratak.“
„Sve ono što su junaci očekivali i čemu su se nadali, palo je u vodu. Bilo bi idealno pisati o nekom vremenu a da niste opterećeni nekim drugim vremenom. Sigurno je moja slika o osamdesetima iz današnje perspektive drugačija nego da sam roman pisala u onom periodu, kad nisam znala šta će sve uslediti, ali mislim da je ova verzija pametnija. Tema svakog romana je razočaranje. Ko piše romane o sreći? Može roman da ima srećan kraj, ali tokom romana to ne postoji. Ko želi da čita o nečemu lažnom, da smo bili srećni na svim stranicama naših života? Možda sam ovim romanom želela da raščistim sa onom starom sobom koja je verovala u sve te ideale“, rekla je Mirjana.
Foto: Marija Mlađen/ATA Images
