Promocija knjige „Polje meduza“ Ota Oltvanjija održana je u četvrtak 30. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. Pored autora, o knjizi su govorili i Vladislava Gordić Petković, književna kritičarka, i Zoran Penevski, urednik.
„Polje meduza“ je savremeni triler i hronika jednog društva. U romanu Oltvanji gradi suptilnu rezonanciju teksta sa širim kulturno-istorijskim planom, od socijalizma do tranzicionog kapitalizma, od bivše Jugoslavije do današnjeg Beograda, i nazad. Na kraju, čitalac će se zajedno sa pripovedačem zateći izmenjen u briljantno ispisanoj književnosti tuge, nezalečenih porodičnih odnosa i neobičnih balkanskih sudbina.
Na pitanje da li je krenuo od zapleta, i da li je to ključna tačka ovog romana, Oto Oltvanji odgovara: „Kod mene sve počinje zapletom, ali sam ovoga puta krenuo od glavnog lika. Ako želite da dignete svoju književnost na viši nivo, onda bi trebalo da krećete od likova, jer to je nešto što daje na trodimenzionalnosti. Obično krenem od zapleta, ali veoma brzo imam i likove, to je kod mene neodvojivo.“
Zoran Penevski kaže da je Oltvanji oduvek za njega bio noar triler, „ali kad kažem noar, ne mislim na žanr, nego po osećanju koje ste imali kada ste uzeli taj triler u ruke. Ono što je mene nesumnjivo ’kupilo’ su: jedan ponor prošlosti u koji se junak baca, praiskonske, zaumne, metaforičke slike koje su utkane, i sve to premreženo sjajnim dijalozima. Kada imate dobro vođeni ambis, i arhetipske slike, sjajne i funkcionalne dijaloge, koji su pozadina likovima i koji pokreću radnju.“
Prema rečima Vladislave Gordić Petković, „svaki žanr posećuje klasike, prilazi im sa neke druge strane, izvlači iz njih, ili jednu nit koja ih malo opara, ili neki motiv koji im je zanimljiv. Neko ko voli grčke mitove može da nađe u ovoj knjizi priču o Demetri i Persefoni; priču o junacima u podzemnom svetu takođe ćete naći posejanu u ovom žanrovskom romanu. S druge strane, moramo da imamo na umu da žanra ne bi bilo bez jednog velikog pisca, a to je Edgar Alan Po. Bez njega ne bi bilo žanrovske književnosti u današnjem smislu te reči. Ne bismo imali slatke muke sa identifikacijom šta je triler, detektivski roman, noar, utopija, distopija, fantastika. Divno je što postoji šarolikost, a svaki dobar žanrovski roman nudi liniju razvoja zapleta prema otkrivanju, dešifrovanju. Na tom putu prema razrešenju, mi ponekad gutamo knjgu, hitamo prema raspletu, a sa druge strane, uživamo u tom procesu. Kao i Skeptik što putuje kroz misteriju, tako i mi putujemo s njim. Ima sivi kaput i sivi sako, simbol bi trebalo da bude sumoran i neutralan istovremeno, a ovaj roman je sve samo ne neutralan, i sve samo ne sumoran“.
Oltvanji je neverovatno sugestivan pisac. Zanimljivo je koliko senzacija ima ovaj roman dok ga čitamo. Na pitanje da li će biti nastavka, Oltvanji odgovara: „Imam ideju za okvirnu trilogiju, koja je zaokružena, logična. Pokazalo se da Skeptik, kao alter ego koji, matematički da ga razložite, bio bi pedeset posto ja i pedest posto ono što bih voleo da budem, a nikada neću biti. Kad njega uzmem, mogu da napišem potpuno različite priče, i žanrovski, i tematski, i stilski. Kad mi je on polazište, onda mi je mnogo lakše da krenem.“
Koliko je važno obraćati pažnju na detalje i koliko mogu čitaoca da izmeste, prema rečima Zorana Penevskog, „ono što me je iznenadilo je da Oto uspeva da malo izmakne likove, i vaš horizont očekivanja u tom trenutku počinje da se menja, i uvek je dobro za triler da bude tako. Oto je opskuran u dijalozima. Oni su oštri, britki, mnogo toga kažu u malo reči“.
Ovaj roman je zanimljiv i zbog generacijske slike, njihovih dugova i trauma jer, kako tvrdi Vladislava Gordić Petković, „uopšte nije slučajno što Skeptik, kao pripadnik generacije X, rešava jednu priču koja pripada i prethodnoj generaciji i generaciji koja dolazi, zato što mi vidimo, u traganju za junakinjama, koliko je bilo važno bilo raskrinkati priču očeva koji su u prošlosti zacrtali neke puteve i posejali seme konforontacije, a koje je trebalo generacijski raščišćavati. Ovo je roman pravde za generaciju X, rođene krajem 60-ih i tokom 70-ih, koja je bila u senci“.
Opšti je utisak da je triler scena kod nas sve jača. Romani su kvalitetniji, samim tim se uvećava čitalačka publika. „U poslednje vreme dešava se malo raslojavanje, što je dobro. Smanjuje se količina pisanja, lakše se profilišu autori na sceni, dešava se pomak i u kvalitetu, i u žanrovskom pristupu“, kaže Zoran Penevski.
„Polje meduza“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
Foto: Laguna
