Čarobna knjiga objavila knjigu mlade spisateljice Katarina Skokin „Slobodne zemlje”
Predstavljamo vam knjigu „Slobodne zemlje” mlade beogradske spisateljice Katarina Skokin, u izdanju Čarobne knjige, koja će svoju premijeru imati na Beogradskom sajmu knjiga.
Elizea živi na dalekom Severu. Otkad zna za sebe, zna za zakone Severa. I zna da se u njih ne uklapa. Od okoline ne odskače samo izgledom, nego i neukrotivom prirodom. Uskoro će otkriti i zašto…
Kada lovci na roblje ulete u selo i pobiju jednu, a otmu drugu polovinu stanovništva, sve se brzo menja. Elizea ostaje bez žene koju je zvala majkom i bilo kakvog oslonca. Likovi oko nje kao da su utvare, počinju da se smenjuju neverovatnom brzinom. U tom metežu Elizea nema vremena za preispitivanja, pa ni za sažaljenje prema drugima, pošto joj sledi mukotrpna borba za opstanak, kao i stvaranje neobične povezanosti sa svojim otmičarom. Ako želi da opstane, mora da dela. Ona uviđa da ništa u svetu koji je okružuje nije onako kako je ona zamišljala, i počinje da otkriva sudbinu koja joj je davno namenjena…
Poput nekog fantazmagoričnog Odiseja, ona putuje od krajnjeg severa do najjužnije tačke Slobodnih zemalja, prvo nevoljno, a onda u pokušaju da ispuni davno proročanstvo…
Izvanredna, beskompromisna avantura mlade beogradske spisateljice, napisana u najboljoj tradiciji epske fantastike.
Katarina Skokin o sebi
Rođena sam u Beogradu 6.9.1989. godine. Završila sam IX gimnaziju „Mihajlo Petrović – Alas“ i trenutno studiram psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ništa naročito nisam ni osvojila, ni dobila – za svoj veliki uspeh smatram svoje prijatelje i snove. Živim u Batajnici sa mamom Verom, sestrom Jovanom i mešancem po imenu Kiša.
Odrastala sam u dve potpuno različite sredine: u Zemunu devedesetih godina (dalje objašnjenje nije potrebno), i Velikom Središtu, selu nadomak Vršca, gde sam provela neke od najlepših trenutaka u detinjstvu. Ovo napominjem jer verujem da je taj veliki kontrast – koji sam uvek doživljavala kao prelazak iz sveta u svet – dosta uticao na mene i moju kasniju ljubav prema epskoj fantastici.
Strast prema čitanju sam razvila pre nego što sam krenula u školu, i uz pomoć upravo te ljubavi prema bajkama i mitovima preživljavala sam ono što se radi u školi. Čitanje je bilo neka vrsta bega od svega ostalog, a što je knjiga imala manje veze sa stvarnim životom, to sam je više cenila. Pisanje je došlo iz praktičnih razloga: s obzirom da sam imala obilne, kompleksne i dugotrajne maštarije, bilo je neophodno negde zapisati imena likova ili mesta gde se trenutno nalaze, da bih sutra mogla da nastavim dalje sa igrom. Vremenom je bilo sve manje lutkica, a sve više pisanja.
Nakon desetak započetih i nikad dovršenih romana, tokom srednje škole sam počela da pišem „Slobodne Zemlje“. Počeo je – isto kao i ostali – kao vid opuštanja u formi hobija. Tokom njegovog pisanja došlo je do velikih prekretnica u mom životu i naglog odrastanja, i valjda je to bilo potrebno da bih ga dovršila. Neki vid hrabrosti, samopouzdanja i vere u moje pisanje sam dobila od dve osobe – moje bake, koja je uvek slušala moje pričice i iskreno im se radovala; i mog oca, koji me je podržavao u svemu što sam radila. Imala sam porodicu o kakvoj neki mogu samo da sanjaju (imam je i sada, samo joj fale dva člana) – i ovu knjigu objavljujem u njihovu čast.
