„Zatočenik nebesa“ – novi roman Karlosa Ruisa Safona
Izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ objavila je nedavno novi roman Karlosa Ruisa Safona „Zatočenik nebesa“, treću knjigu u ciklusu romana o Groblju zaboravljenih knjiga.
Radnja treće knjige autora bestselera „Senka vetra“ i „Igra anđela“ odvija se nakon „Senke vetra“ ali se bavi i događajima koji su se odigrali ranije.
Jednog prohladnog decembarskog jutra 1957. u knjižaru „Sempere i sinovi“ ulazi tajanstveni čovek zlokobnog izgleda koji kupuje jedan primerak „Grofa Monte Krista“ i u njemu ostavlja neobičnu poruku za Fermina Romera de Toresa…
U nedavnom intervjuu listu „Indipendent“, Ruis Safon je otkrio da planira i četvrtu knjigu u ciklusu romana o Groblju zaboravljenih knjiga.
„Ono što želim je da ove priče budu kao lavirint sa mnogo različitih ulaza“, rekao je on.
„Knjige su različite u tonu i teksturi i ovo je Ferminova priča. On je uvek bio moralni centar priča, tip koji drži istinu u rukama. Fermin je na mnogo načina i omaž pikarskoj tradiciji španske knjizevnosti. On čuva tajnu koja će nas dovesti do srca lavirinta“, rekao je najprodavaniji savremeni španski autor.
U svojim pomalo gotskim romanima, koji su odmah po objavljivanju opčinili i srpsku publiku, Ruis Safon piše o zavodljivoj, ponnekad zlokobnoj Barseloni sa njenim lavirintima avenija i trgova tokom haosa Španskog građanskog rata.
Sam pisac, zanimljivo, dvadeset godina živi u Los Anđelesu za koji kaže da je „jedno od onih mesta gde neko postane ništa i ništa postane neko“.
„Ja gradove vidim kao organizme, kao živa bića. Za mene Madrid je muškarac a Barselona žena, i to veoma tašta žena. Jedan od velikih katalonskih pesnika Huan Maragal napisao je čuvenu pesmu u kojoj je Barselonu nazvao čarobnicom i u kojoj grad ima neko mračno prisustvo koje zavodi ljude. Mislim da je Barselona takva“, rekao je on.
Iako u svojim romanima autor koristi brojne referende od Dime do Poa, Ruis Safon je daleko od bibliofila oduševljenog prvim izdanjima. „Za mene romansa nisu te stvari, koliko god lepe bile, već sadržaj“.
„Groblje zaboravljenih knjiga je metafora, ne samo za knjige, već za ideje, za jezik, za znanje, za lepotu, za sve one stvari koje nas čine ljudima, za kolektivno sećanje“, kaže on.
