Premijera predstave „Pjero mesečar/Lenc“ u Madlenianumu
Muzičko-dramska groteska „Pjero mesečar/Lenc“ u inscenaciji i režiji Aleksandra Nikolića biće premijerno izvedena sutra na Maloj sceni Opere i teatra „Madlenianum“, najavilo je zemunsko pozorište.
Mlada ekipa, koju predvodi reditelj Nikolić, uzela je za osnovu muziku austrijskog kompozitora Arnolda Šenberga iz dela „Pjero mesečar“ i nadgradila je neobičnim proznim umecima nemačkog književnika Georga Bihnera o pesniku Lencu i njegovim fantazmagoričnim i košmarnim vizijama, između realnosti i mašte.
Time je nastao komad koji pripada postmodernom teatru, a autori su ga nazvali muzičko-dramskom groteskom.
U komadu učestvuje Ansambl za novu muziku Gradilište, sa solistima Marinom Nenadović (flauta), Veljkom Klenkovskim (klarinet, bas klarinet), Mirjanom Nešković (violina, viola), Srđanom Sretenovićem (violončelo) i Nedom Hofman (klavir).
Uloge tumače Ana Radovanović (mecosopran), Rade Ćosić, Milena Moravčević, Željko Aleksić, Tina Nikolovski, Dušan Kaličanin i Vanja Mijajlović.
Koreograf je Saša Krga, scenograf Tanja Žiropađa, kostimograf Maria Marković, dramaturg Jovan Kovačević.
Šenberg, jedan od najvećih muzičkih stvaralaca 20. veka, komponovao je svoje kultno delo „Pjero mesečar“ po poemama belgijskog pesnika Albera Žiroa, u prevodu na nemački jezik.
Delo je nastalo 1912. godine kao melodrama koju izvodi recitator uz pratnju specifičnog kamernog ansambla, netipičnog za to vreme.
Sama deonica recitatora (spreshgesang – govorenje pevanje) predstavlja problem za izvođenje koji se dvojako rešava – interpretatori ili samo recituju ili samo pevaju. Najteže je postići jedinstvo rečitativa.
Delo je proisteklo iz nasleđa nemačke pozne romantike koju su obeleležili Rihard Vagner, Rihard Štraus i Gustav Maler, a krritičari su ga opisivali kao „apstraktno, atonalno, resko, mistično, mračno, nadrealno“.
Reditelj Nikolić je objasnio da, slušajući Šenbergove i Žiroove pesme, nije prestajao da se pita ko je Pjero i zašto je mesečar.
„Šta znam o tom neprilagođenom mladom biću koje se identifikuje sa Hristom i koje se oseća razapetim od čovečanstva? Ko je žena u koju je zaljubljen, ta crna muza nalik na Lilit i šta je to čini toliko posebnom? Zašto se Pjero tako panično plaši vešala i srebrnog dželatovog mača? Gde je ona koju voli i zbog koje je toliko ljubomoran da sanja kako suparniku živom raseca lobanju, sveteći se neviđenim okrutnostima za velike patnje srca koje ih podnosi? I gde je njegov zavičaj u koji se vraća slomljen u poslednjoj pesmi, da li je uopšte na ovom svetu“, zapitao se Nikolić.
