Album godine grupe Motorpsycho (NOR) – „The Tower“ proglašen od strane BBC radija 6 ne prestaje da skuplja pozitivne kritike muzičkih kritičara, medija i fanova. Tim povodom progresivni velikani iz Trondhajma će nastupiti po prvi put u Srbiji, 9. marta 2018. godine u Dom omladine Beograda u organizaciji koncertne agencije RockSvirke.com sa početkom u 21 čas.
Ulaznice se mogu kupiti po promotivnoj ceni od 1500 dinara (ograničen kontigent ulaznica dok se ne prodaju ili do 28. februara) na prodajnim mestima Eventim Serbia, GIGS TIX-a, DD Tickets-a i u FELIX Shop, TC Sremska, (II sprat, radno vreme: 12 – 20č). Kada se rasprodaju promotivne ulaznice, regularna pretprodajna cena do dana koncerta iznosiće 1800 dinara, a na sam dan za ulaznicu je potrebno izdvojiti 2100 dinara.
Priča o bendu Motorpsycho startuje 1989. godine kada su se dva školska druga, Hans Magnus ‘Snah’ Ryan i Bent Sæther, ponovo srela u Trondhajmu, gde je Bent studirao i radio kao DJ na univerzitetskoj radio stanici. Pored toga, svirao je sa Kjell Runar ‘Killerkjell’ Jensenom u grupi kojoj je bio neophodan gitarista, te su regrutovali Ryana i ostalo je istorija.
Naziv benda izabrali su nakon što su odgledali istoimeni film Rasa Mejera (Russ Meyer), a prvi album „Lobotomizer“ objavili su u septembru 1991. godine za nezavisnu indie etiketu Voices of Wonder iz Osla. Sledećeg meseca, na mesto bubnjara dolazi Håkon Gebhardt i do kraja godine kreću sa prvim svirkama u inostranstvu. Nakon mini albuma „Soothe“ i nekoliko singlova, bendu se pridružuje četvrti član Helge ‘Deathprod’ Sten, koji umnogome doprinosi novom, eksperimentalnom zvuku grupe, koji je do tada bio prilično u klasičnoj matrici post-hardcore gitarskog roka. Svojim avangardnim pristupom postavio je nove standarde u bendu, te je pod ovim uticajima objavljen progresivni, dvostruki album „Demon Box“ 1993. godine koji im je doneo nominaciju za Spellemanprisen, odnosno norveški Gremi, kao i ogromnu bazu obožavalaca širom Evrope. Deathprod je kao član benda učestvovao još na trostrukom izdanju „Timothy’s Monster“, logičnom nastavku eksperimentalnog muzičkog univerzuma prigrabljenog na prethodnoj ploči, nakon čega se povlači i ostaje samo u ulozi producenta.
Devedesete su bile veoma produktivan period za Motorpsycho budući da su skoro svake godine objavljivali novi materijal, a do kraja 20. veka u četiri navrata su osvojili pomenuti norveški Gremi, od čega tri puta za album godine u rok i hard rok kategorijama („Blissard“, 1996., „Angels and Daemons at Play“, 1997. i „Let Them Eat Cake“, 2000. godine). Sa albumom „Let Them Eat Cake“bend se udaljiio od hard rok korena i prigrlio elemente džeza, popa, žičanih i duvačkih aranžmana, a ovaj princip će se zadržati na narednim pločama „Phanerothyme“ (2001) i „It’s a Love Cult“ (2002). Nakon četvorogodišne diskografske pauze objavljen je „Black Hole/Blank Canvas“ koji su u potpunosti odsvirali i otpevali Bent i Shah, jer je u međuvremenu Gebhart napustio grupu.
Bend je zatim isprobavao razne projekte i menjao članove, dok na mesto bubnjara nije stigao Kenneth Kapstad čime startuje nova faza u životu grupe. Album „Little Lucid Moments“ iz 2008. predstavlja povratak visokooktanskom roku sa početka karijere, a takođe označava i početak saradnje sa norveškom avangardnom/džez ekitetom RuneGrammofon. Kako bi proslavili dvadesetogodišnjicu postojanja, Motorpsycho 2009. godine objavljuju vinilno izdanje „Child of the Future“ snimljenog u Čikagu sa Stivom Albinijem.
U ovoj deneciji, trio je uzeo učešće u mnogim interesantnim projektima, a prošle godine su objavili aktuelno studijsko izdanje „The Tower“. Na ovom albumu umesto Kapstada, koji je napustio bend, ulogu bubnjara obavlja Tomas Järmyr. Iako su uvek nastojali da prošire svoje muzičke vidike i istraže nove načine da izraze sebe, ovo je avanturistički album čak i za Motorpsycho standarde. U muzičkom smislu ovo je najteži album koji je bend snimio nakon dugo vremena, a pesme su u dijapazonu od kratkih i slatkih do dugačkih i teških – u nekim delovima koketirajući čak sa stoner rokom. U odnosu na prethodnika „Here Be Monsters“, „The Tower“ je eksplozivnije izdanje, zvuk je prljaviji, a rifovi žešći, a dok je prošli album bio introvertniji, nova ploča odražava vreme u kome je nastala i više se bavi društvenim nego ličnim problemima. Album je snimljen u studijima u Los Anđelesu i Džošua Tri uz dodatna snimanja u Trondhajmu. „The Tower“ je dokaz kojom bend želi svima da stavi do znanja da je živ i da potvrdi da još uvek nisu za staro gvožđe.
