Martin Skorsiz je pričao da su u Americi osamdesete čudno ličile na pedesete, samo su bile u boji: trajao je hladni rat, cvetao konzervatizam, mediji su nudili potrošački raj u ružičastim slikama; one drugačije i mračnije, gurane su pod tepih. Afroamerikanci su dobili stabilnu srednju klasu i, posle vekova diskriminacije, počeli su da žive američki san. Bar je tako izgledalo na televiziji, u serijalu Kozbi šou. Sa promenom društvenog statusa crnaca, promenila se i njihova muzika. Ako su šezdesete obeležili singlovi, niz trominutnih remek dela, a sedamdesete autorski albumi, znak osamdesetih su bili kratki filmovi. U video spotovima su se mladi Afroameri razmetali firmiranim odelima i dijamantskim nakitom – raskošne lepotice i isprazne pesme su tu bile nešto što ide uz skupocene automobile. Činilo se da je muzička industrija progutala soul. Istina, velikani kao M. Gej, S. Robinson, A. Frenklin, Dž. Braun su, usred posustalih karijera, snimili po album na nivou ranijih; zablistao je i Bobi Vomak, kog su oduvek više cenile kolege nego šira publika. Međutim od novih zvezda je stvarno zasijala jedna jedina, Anita Bejker, mada su njene pesme zvučale pomalo nestvarno u getima opustošenim drogom, kriminalom i beznađem. Spas je došao upravo iz geta, sa Meri Džej Blajdž koja je soul ponovo povezala sa oporim i bolnim životnim iskustvom i pomešala ga sa hip-hopom. Predstavila se početkom devedesetih, nadovezali su se The Fugees i postavili novi model za bezbrojne koji su aktuelni i danas.
