Koncert velike svetske atrakcije, benda „Garbage“ 28. juna u Beogradu, na bazenima „11. april“, biće upotpunjen sjajnom domaćom predgrupom „Autopark“ koja već dve decenije predstavlja značajnu i uticajnu pojavu na srpskoj alternativnoj sceni. Pevačica „Autoparka“ Ognjenka Lakićević ne skriva da je za nju i njenu grupu to velika cast, i dodaje:
– Osećam i prilično uzbuđenje. Mislim da je ovo odlična kombinacija, „Garbage“ i „Autopark“. Ko se setio da nas predloži je car. A i zabavno je i da se nama zalomi neki ‘uspeh’ (po nekim spoljnim, objektivnim kriterijumima) za ovih 20 godina.
– Da li je i koliko muzika „Garbage“-a uticala na vaš zvuk? Kako bi ti opisala Širli Menson?
– „Autopark“ i „Garbage“ nisu toliko muzički slični, iako verujem da se deo publike poklapa, koliko su sličnosti u pevačkim i emocionalnim senzibilitetima velike, kao i energija. Po slici kakvu sam dobila iz medija i sa njene FB stranice, Širli mi je uvek ostavljala uvek utisak hrabre žene, osobe čiji je bunt bio obično sa dobrim razlogom. Deluje veoma artikulisano, informisano i inteligentno, upoznata je sa dešavanjima u svetu u kojem živi i ne zazire od toga da iskaže stav, čak i kada je nepopularan. Njen senzibilitet, slično kao i senzibilitet Krisi Hajnd, recimo, jeste ono što je meni najprivlačnije kod umetnika, javnih ličnosti uopšte. Jak stav, otvorenost i ranjivost. Anti-kul. Žene koje nisu za ukras, iako su prelepe. Ne zanimaju me posteri od ljudi, čak ni samo dobri muzičari. To mi je nedovoljno.
Čemu se najviše radujete pred 28. jun? Da li je to sam kontakt sa „Garbage“ ili…?
– Iskreno, ja nisam neko ko je lud da se upoznaje sa zvezdama, malo mi je to anksiozna i nametljiva situacija. Volim da ih volim izdaleka i da im ostavim prostora. Zapravo mi je najveća frka da neću razumeti Širli jer priča onim divnim, ali za ne baš lako razumljivim škotskim akcentom.
Čiji uticaj možete da istaknete kao najizraženiji kad je vaš zvuk u pitanju?
– To bi trebalo pitati Nikolu, koji pravi pesme, ali ta njegova eklektika mislim da ne bi mogla da se rastavi i dekonstruiše ni najtemeljnijom psihoanalizom. Nikad nisam videla talenat koji na takav način sintetiše i prerađuje spoljne utiske. Nekad kada mi pošalje pesme pomislim kako nikad nisam čula ništa slično. Ja ne shvatam kako se to desi, više ne razumem ni šta on sluša, koji su to slojevi podsvesti koji navode prste da odsviraju baš to šta on odsvira. Svi iz benda slušamo razne stvari, ali volimo i buku i melodiju. Tu sam ja koja onda ‚unormalim’ naš izraz. Ja i da hoću da podražavam nešto što mi se sviđa, ne umem, ali ljudi kažu da su meni Morisi, Zana Nimani i pank deo moje pevačke podsvesti, jer sam sve to slušala u nekim fazama detinjstva i rane mladosti, kad si verovatno najotvoreniji za uticaje.
Kako komentarišeš to što se kod nas još uvek smatraju mladim ne samo bendovi poput vas, već čak i oni koji su nastali devedesetih?
– Pa zato što to sve jeste mladost, haha! Po meni, ona fraza ‘mladost je stanje svesti’ nije samo fraza. Znam polumrtve ljude od 20 godina, a meni su „Stonsi“ mladi i ako ikad umru, mada počinjem da sumnjam u taj ishod, umreće mladi. A u ovoj zemlji je za moju generaciju, barem za onaj misleći i emotivni deo nje, postalo nemoguće odrasti zaista.
Sledeće godine slavite dve decenije postojanja. Šta je, pre svega, održalo „Autopark“ toliko dugo, u svim ovim, za rokenrol teškim godinama kod nas, pogotovo za bendove alternativnog usmerenja?
– Ljubav, šta drugo. Prema muzici i međusobna. I to što stalno imamo nešto novo da kažemo, još više, još bolje. Ako ti se imanje benda svodilo samo na zabavu, kad dođeš u neke godine, istroši se zabava ukoliko pored toga ne stoji još nešto, ako se nešto drugo tu ne razvija. A eto, sad mi je zabavnije nego ikad da imam bend. Kad sam mlađa bilo mi je stresnije, sad retko šta shvatam ozbiljno osim srca i etike. Zabavno je posebno sa ovim ljudima, ne umem da objasnim koliko su specifični i šta ja sve čujem na ovim probama, koliko se zabavim i oplemenim, dobijem sve, all inclusive.
Šta možemo da otkrijemo o novom albumu, planiranom do kraja godine, i o slavljeničkom koncertu koji ste već zakazali za 1. april 2020?
-Haha, taj koncert smo zakazali još pre godinu i po dana. Naišli smo na razumevanje ljudi iz Doma omladine da otvore kalendar za dve i po godine od tog trenutka. Ne znam, jedva čekam taj koncert, valjda se neću rasplakati ili tako nešto što liči na mene. Dvadeset godina, nije to malo. Taj, album, peti po redu, zvaće se“ La Reunion“, i sadržaće i ove novogodišnje singlove iz poslednjih godina koji nemaju svoj dom u vidu albuma, kao i neke nove pesme. To će biti ljubav za publiku, divan album, radujem se mnogo, ali ne znam hoće li izaći ove ili početkom iduće godine.
Kakvi su još letnji planovi „Autoparka“?
– Leto je vreme festivala, tako da i mi sviramo na nekim. Na „Arsenalu“ u Kragujevcu smo 21. juna. Učestvujemo i na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu krajem avgusta. A glavni letnji plan moj lično jeste da pijem hladno iz konzerve, sedim na betonu, i završim novu zbirku.
Postoji li bend koji vam je, u poslednje vreme, privukao pažnju na našoj sceni?
– „Karpo“.
Širli Menson je jedna od malobrojnih zvezda koja ističe psihičke krize kroz koje je prolazila i značaj destigmatizacije ljudi kojima je potrebna pomoć, te osnaživanje ljudi da pomoć i zatraže. Koliko misliš da ima značaja kada poznati o tome govore?
-Teret pomeranja stvari, potresanja destruktivnih stereotipa, i podizanja svesti je oduvek neretko padao na javne ličnosti i umetnike koji su uglavnom bili više senzibilisani za stvari o kojima se nije govorilo ili o kojima se govorilo na veoma pogrešan način, a koje je neko mogao da čuje i eventualno im poveruje. Mislim da je prevažno koristiti javni prostor tako što ne govoriš samo o sebi i svom bendu ili radu. Svet je mnogo veći od toga, od samo tebe. Volim kompleksne ličnosti koje hrabro ističu borbe kakve su imali, jer znaju koliko je to njima nekad značilo kad je neko drugi radio, kao uteha, ohrabrenje, rast, razvoj, podrška, ili javne ličnosti koje nekad pričaju samo u ime onih koji ne mogu – recimo, životinja. Danas se malo više priča o depresiji i anksioznosti, ali koliko neotvorenih tema, koliko nedotaknutih prostora povreda koje svi nosimo u sebi, ljudi i dalje gnoje u sebi i prave se da je sve u redu. Oduvek mislim da svakome u javnom prostoru dužnost da se zalaže za ponižene i uvređene, manjine, preosetljive, diskriminisane, obespravljene, one slomljenih srca, usamljene, opustošene, uključujući i samu planetu koja je na ivici katastrofe. Meni je jako značilo kada sam odrastala i kada su neki meni bitni umetnici pričali o nekakvim važnim stvarima koje se ne tiču samo usko njihove oblasti nego me navodili da razmišljam o temama sa kojim nisam imala prilike da se susretnem, i zauvek sam zahvalna na tome, na svakoj čestici i klici koja me navodi na rast i drugačije sagledavanje teme o kojoj sam mislila da imam nekakvu predstavu a zapravo nisam ni znala koliko ne znam ili koliko sam usko razmišljala.
Da li misliš da na našoj sceni žene dobijaju dovoljno prostora da se izraze i da li su tretirane na jednak način kao muškarci? Da li možeš da povučeš neku paralelu sa svetskom scenom?
-Ne znam iz prve ruke kako je u svetu. Bilo kako bilo, ne treba čekati da se nešto desi, da se prostor dobije. To čekanje da ti nešto padne s neba je pasivni patrijarhalni narativ potekao od onog princa na belom konju kojeg ‘fine’ žene čekaju. S druge strane, ova agresivna ambicioznost i opsesija uspehom je postala jeziva, ne može da se živi više od onih željnih uspeha i penjanja na društvenoj lestvici, kao da će im to doneti ispunjenje. Teško je izbalansirati između proaktivnosti, inicijative i nevaspitanja, ali ako si vaspitan i nije toliko. U svakom slučaju, ako imaš nešto da nešto kažeš, reci, nemoj da si fina začešljana damica koja čeka da je pitaju. Ne zalažem se za ambiciozno otimanje jer se to kosi s mojim vaspitanjem, i jer ne osećam nikakvu konkurenciju na sceni. Ima mesta za svakoga, a možda i jer ne živim od umetnosti nego celog života robujem radnom vremenu od pola 9 do 5 pa sam se stalno nešto sklanjala. Sad se i dalje ne guram, ali se i ne sklanjam.
Sve to, kažeš, vuče korene iz detinjstva?
I kao devojčica sam bila antiprinceza, iako sam bila bolno stidljiva, ali bila sam pre bandit, detektivka. Sve što je išlo uz damsko ponašanje, bilo mi je oduvek strano, nisam htela privilegije samo jer sam žensko. Vrlo rano mi je bilo jasno da te privilegije na drugom mestu budu skupo naplaćene, ako ništa, smanjenom slobodom. A meni je to neprihvatljivo. Ovde je na sceni barem prividno okej, jer smo ipak u nekom okruženju emancipovanijem od proseka. Ako si žena, čak dobiješ više pažnje, jer i dalje si u manjini, još ako ima više žena u bendu, to je tek atrakcija. Još si ‘dobra riba’ i mlad, to je bonus, pošto je društvo opsednuto tim površarskim nebulozama i ljudi prećutno pristaju na to.
Po tebi, postoje dva osnovna tipa žena koje dobro prolaze u društvu?
-Te fine, bezazlene krhke dame kojima treba zaštita i one drske, kao opasne, pseudooslobođene i nedodirljive. Obe zadovoljavaju određene ciljne grupe, ali ovog između, onog najkompleksnijeg i najsubverzivnijeg je i najmanje. Potrebno nam je više žena koje pozivaju na preispitivanje i razmišljanje, ljubav koja liči na prijateljstvo i brigu o drugome i o svetu, a manje žena koje su: kul, nedodirljive, drske, hladne, umiljate, bezopasne, nenaporne, fatalne ili misteriozne, dok muškarce pak prate drugi neki epiteti, podjednako glupi. To sve nabrojano je deo stereotipa koji treba nemilosrdno gaziti, a hrane ga podjednako i muškarci i žene. Kakva bre više nedodirljivost i misterija, strašno je hraniti taj obrazac iz srednjeg veka, uvredljivo je do srži za svesne ljude, bilo muškarce bilo žene, i neću da učestvujem u tom idiotizmu.
Kakvo je lično tvoje iskustvo?
-Mene u bendu svi uvažavaju i to, nema šta. Ništa ne nosim od stvari, nekad mi daju neku kesicu ili mikrofon ili spisak pesama. Sve je kulturno u tom smislu, oni su svi super i ni ja nisam neki kilavi lik. Da sam pasivna ukrasna biljka, mislim da bi se smorili od mene, i to je dobro. Ali, da sam neka baš hirovita žena teška za saradnju, nezgodnog karaktera, ne znam baš kako bih bila dočekana od strane muških kolega. Takve iste muškarce sa simpatijama karakterišu kao lude umetnike, ludake, ali to kazu s osmehom. Kao, jao, on je ipak pravi genije pa može mu se da je težak, da se ponaša bezobrazno i samoživo, dok su takve žene lude, naporne i nestabilne. Ovde nije reč o tome da iko treba da bude naporan i samoživ, naprotiv, već o različitom čitanju i doživljavanju istih osobina u odnosu na to da li si muško ili žensko, i to samo zbog društvenih predrasuda, jer su neke osobine poželjne/nepoželjne za ženu/muškarca. Ako to nije diskriminacija, i upravo prisutna među veoma naoko empancipovanim ljudima (a ta me najviše i zanima), onda ja ne znam šta jeste.
PHOTO: Miloš Cvetković
