KRUNIĆEV KUTAK CELULOIDNE MRŽNJE PREDSTAVLJA:
FINALE ZVEZDE GRANDA (u Areni, u Areni)
Još od kako su Tozovac i Cune Gojković obukli narodnjake u večernja odela i doveli ih na Prvi Program, svima je postalo jasno da će narodna muzika prerasti svoje kafanske (i šatorske) okvire. Ali niko nije predvideo Las Vegas spektakl. Prvo „ZAM“ pa „Grand Šou“ i sad „Zvezde Granda“, a svaki put je spektakl sve veći i veći i beskrupulozniji. Dospeli su do Arene. Sledeće je šta? Marakana? Ušće? Livada u Svinjarevu? Ah, ne, to je rezervisano za Tarju (ex-Nightwish). No, Zvezde Granda u Areni su počele poprilično grandiozno a završile se u suzama, razočarenju i nezadovoljstvu svih prisutnih.
A priča zapravo počinje ovako… Pre nekih desetak dana, Urednik me je pitao da li želim da idem na finale „Zvezde Granda“ u Arenu. Istog trenutka sam pustio neartikulisane krike radosti i počeo da skakućem unaokolo podkivajući se petama u stražnjicu. Znam da postoji drugi izraz ali ovo je fin portal. Ne mogu da napišem „radovao se kao kreten“. Da me neko pita zašto sam pristao i čemu sam se radovao ne bih znao da kažem sa sadašnje tačke mog ovozemaljskog postojanja, ali u datom trenutku mi je delovalo kao odlična ideja. I zabava.
Pošto sam stigao u Arenu i našao se sa Urednikom, otišao sam da se akreditujem. To je ono gde vaše cenjeno ime prekriže na spisku prijavljenih gostiju i daju vam bijednu legitimaciju koju ste mogli i sami da izradite kod kuće. Očekivao sam neke fensi legitimacije za „Zvezde Granda“ a dobio sam kartu za sedenje. Na moje glasno negodovanje sam dobio odgovor kako sam ja pisani medij i zašto da se muvam iza scene. Tamo idu samo fotografi i snimatelji. Urednik je dobio skrnavu PRESS legitimaciju jer ima foto aparat. Zlikovac.
Malo smo se družili napolju i pojeli precenjene sendviče iz okoline Arene a onda se rastali. On je otišao da slika i stoji, a ja sam otišao da sedlegnem (sednem i legnem). Kada sam se smestio, shvatio sam da nemam na čemu da pišem svoje zejedljive umotvorine, te sam rešio da spamujem drugaricu putem sms-a. Posle 40 poruka mržnje prema dešavanju kome prisustvujem mi je rekla da prestanem jer nastoji da uči za ispit. Dođavola. Nije ona kriva što sam se ja sam prijavio na ovu torturu. Eh, Kruniću Kruniću, voleo bi ti da si Milan Milán.
Ono što mi je prvo upalo u oči jeste opšta dezorganizacija. Redari koji se muvali unaokolo su uglavnom glasno protestvovali što ih ljudi pitaju pitanja. Pa šta da rade, nisu svi rođeni u velikom gradu i umeju da čitaju brojke i slova. Da budem iskren i ja sam se malo pogubio gde sedim, ali sam se snašao jer umem da gledam u znake. Kako neki čovek sa sela da zna šta je to sektor i red i sedište. Morali su da dovedu neke razvodače pošto je razvratnica bio pun parter.
Red gde sam ja sedeo je bio potpuno prazan. Inače je Arena bila praznjikava. Nabili su hordu ljudi napred do bine da pružaju iluziju mase, ali tribine su bile popunjenje oko 50%. Pola partera je bilo prazno. Negde na pola dešavanja sam shvatio da se grupa roma igra Hek. Zašto? Jer im je dosadno i imaju prostora.
Kad smo kod partera on je bio pun nekih poluletnica koje su došle sa bakama da gledaju svoje favorite uživo. U tom trenutku sam shvatio da ja zapravo ni ne znam ko su „Zvezde Granda“. Pa šta ću sad da radim? Za koga da navijam? I dok sam ja tako lažno paničio sam sa sobom preko razglasa se začuo novi hit Grand produkcije. Privatno, ja slušam hevi metal. Ali kada čujem zvuke harmonike na tehno bit ja dobijem poriv da ogrnem gunj, zgrabim sekiru, osedlam vola, kupim stado ovaca i pravo u brda. Odma sada. Zašto čekati?
A onda su se svetla pogasila i sa razglasa se čuo voditelj koji je svim prisutnim predstavio takmičare i pokušao da zagreje masu. Nemaš šta ti tu da pogrevaš brajko, ti su podgrejani odavno. Toliko su podgrevani da su se raskuvali. A onda je na binu izašao voditeljski par u vidu muškarca i žene. Kao prvo, nisu se predstavili a ja da bajam u tetris kako se zovu ne pada mi na pamet. Kao drugo, bili su previše daleko da bih ih razlikovao. Znam da je ono drugo devojka jer nosi haljinu.
Zaboravio sam da napomenem da je bina bila lepo osvetljena, velika i da je imala ogromna tri led ekrana u pozadini. Iz mojih pređašnjih iskustava, ti ekrani služe za prikazivanje dešavanja na bini za one sa jeftinijim kartama. Međutim, ovde su služili za prikazivanje epileptične grafike i sporadično pojavljivanje sponzora. Ljudi koji su bili na najvišim tribinama su gledali pozorište čioda. Kreteni. Organizatori, ne ljudi. Mada…
Voditeljski par je nastojao biti duhovit, što im uopšte nije išlo. Izgleda da ima šale pišu isti ortaci koji smišljaju „Školu za Folk“, tj. „Policijsku Stanicu“. Ljudi, ako niste duhoviti a ne želite da platite duhovitog scenaristu, nemojte biti retardirani i držite se ozbiljnije strane vođenja programa. Ovako samo ispadate glupi. Čak i u očima ljudi koji ne znaju šta je internet.
A onda je voditelj uzviknuo: „Oni žele da čuju vaš impuls! Vaš podstrek! Vašu ljubav! I zato…“ U tom trenutku sam se pljesnuo po čelu toliko jako da se čovek ispred mene okrenuo i pogledao me svojim krupnim telećim očima. Pošto mi je zvonilo u glavi nisam obraćao pažnju na program narednih dva minuta. A onda je na scenu izašla takmičarka pod brojem 1 – Mirjana Mirković. Za čije babe zdravlje se ne setih da kupim čepove za uši?! Sva sreća pa sam imao neke salvete u džepu. Fina devojka, falšira za sve pare.
A onda opet neduhoviti voditelji.
Zatim je izašao takmičar broj 2. Kako se zove? Pojma nemam, bio sam previše zauzet tetrisom da bih obratio pažnju. Ali je zadobio moju pažnju kada se iz sveg glasa prodrao „Ajmo ljudi!“. Tako je raduj se. Ovo je najveći koncert koji ćeš ikada imati u životu. No čovek je rešio da peva pa to ti je. „Lažem sebe da mogu bez tebe…“, sva sreća pa te ženevska konvencija štiti od mene.
A onda su voditelji uzviknuli u glas: „Ajmo aplauz za Dragog!“ Dragi?! Kakvo je ime Dragi?! Šta je on, brat od šuraka Lepog?! A narod, u transu. Tapše, raduje se, vrišti. Kao da su Bitlsi na sceni.
Takmičar broj 3 je bio potpuno nezanimljiv do trenutka kada je rešio da bude ili Đorđe Marjanović ili Brus Dikinson. Peva čovek, tapka nogom a onda PLJAS! noga na zvučnik! To! Pokaži svetu skupe cipele! Širi ruke, širi! Maši mikrofonom. A u prvom redu usplamtale poluletnice naoružane zastavicama sa Grand logom. Mašu sve u šesnes’.
Sledeći čovek koji je izašao da falšira je Mišel Gvozdenović. Mišel? Gde nalaze ove ortake, na Monmartru?! Ko je sledeći takmičar, Radoje Rubens?!
A onda se iz zvučnika zaorilo „Idi Drugome“, veliki hit Mileta Kitića. Masa je poskakala na noge i počela da se njiše u transu. Zastrašujuć prizor, zastrašujuć.
Pošto sam uginuo jer sam ceo dan trčao unaokolo nabio sam još salveta u uši, digao noge na stolicu ispred mene i zaspao. Probudio sam se nekih pola sata docnije, kada su voditelji pričali o sistemu glasanja. Dvadeset puta su ponovili kako ljudi van zemlje imaju broj na dnu ekrana na koji mogu slati svoje sms glasove. A onda nas je voditelj upitao „Kako vam se dopalo?!“ Nije mi se dopalo. I šta ćemo sad? Ništa. Ali ne zaboravi da napomeneš broj za sms glasanje, možda neko nije čuo prvih 20 puta.
Milan Mitorvić je stupio na scenu i otpevao „Ja Baraba“. Narod je pomahnitao i poskakao na noge. Zastrašujuće. A onda je Milan izgovorio: „Joj što volim što sam doš’o!“. Pa jeste, san svakog deteta sa sela je da vidi veliki grad. Ako ostaneš, vodiće te da vidiš Knez Mihailovu ulicu i zoološki vrt na Kalemegdanu. Po njegovom završetku, takmičari su se prostrojili kao za streljanje. Mice.
Tada sam shvatio tužnu činjenicu. Glasanje traje 20 minuta. Dva takmičara ispadaju. Ima ih 8. Uz pomoć nauke zvane matematika sam došao do zaključka da će ova agonija da traje 4 sata. I tada sam u potpunosti prestao da obraćam pažnju na to ko šta peva. Iovako svi falširaju za sve pare. Ali ništa što autotune i melodine ne mogu da opeglaju.
A onda su usledili tehnički problemi sa zvukom. Malo ga ima, malo ga nema, malo krči a malo škripi. Odma tonca u Gulag. Da se malo zapita. Na scenu je izašla devojka obučena u narodnu nošnju i zapevala „Vidovdan“. Sve poluletnice znaju reči. Zašto nam to nije himna nego ono gde svi pevaju „Bože pravde…“ deo, a sve ostalo mumlaju?
Prošlo je skoro pola takmičenja, narod se zamorio pa je rešio da sedne na pod Arene. Barem oni koji su bili u parteru. Tako je, sedite u krug, u svojim belim odeždama, kao kada se porodica okupi oko ognjišta. U zemlji! Eh, Crnjanski, gde si sad da… Dok sam ja kucao ovo svoje literalno zapažanje na sceni je tip zapevao „Ostani“ od Zdravka Čolića. Znao sam da bi to bio odličan narodnjak! Znao sam da „Gori Vatra“ nije jedina pesma!
Jedna od takmičarki, Ivana, je pevala „Molitvu“ Marije Šerifović. Fino peva devojka, ali kad omaši, onda omaši za čitavu oktavu. Što je pakao za uši, ali masa je podivljala. Neka, neka, bitno da je njima lepo. Bolje da su srećni nego da mi pale kontejnere i razbijaju izloge.
Posle nekoliko krugova, na sceni je ostalo četvoro takmičara. A specijalni gost za ovaj kvartal je… Krme—pardon, Darko Lazić, koji je debeo kao krme pred Božić. Zamane rukom a popucaju šavovi ispod miške i dugmad s košulje zaspe usplamtale poluletnice i fotografe. Mada, delje ga Darko za sve pare.
Jedini čovek za čitavo veče koji je uspeo da odista zapali masu je Topalko. Koji izgleda kao neuspeli eksperiment. Ali peva. I to tačno. Što je za pohvalu i divljenje. Mada. Možda i grešim nije da sam obraćao preterano pažnje. Tri sata već sedim i slušam ovaj muzički pakao. Što je mnogo, mnogo je.
I na kraju, u superfinalu, su ostali Ivana i Stefan. Stefan je pobedio. Iskreno, navijao sam za Ivanu. Em bolje peva, em je bolja riba. No šta je tu je. Poslao sam uredniku poruku da želim majcu „Preživeo sam finale Zvezde Granda… u Areni!“ i otišao kući, pitajući se šta mi je sve ovo trebalo.
