Mesecima pošto su lovočuvari u SAD usmrtili jednog ranije omiljenog labuda jer je napao ljude, američka savezna država Konektikat preduzima korake da bolje informiše javnost o gnezdištima tako da građani sasvim izbegnu kontakt s tim pticama.
Ministarstvo za energetiku i zaštitu životne sredine će posredstvom društvenih medija obavestiti javnost gde su gnezdišta, naročito tokom proleća kada ih crvenokljuni labudovi brane. Novim protokolom je utvrđena i politika eutanazije labudova – samo kada su neizlečivo bolesni, hromi ili se smatraju opasnim, kao i kada se i kako sprečava njihovo razmožavanje.
Nova operativna procedura koja utvrđuje kriterijume za određivanje da li je neki crvenokljuni labud opasan za ljude, podstaknuta je kontroverzom posle eutanazije takvog labuda 20. aprila u mestu Kilingli. Taj mužjak i ženka su godinama bili poznati stanovnicima jezerca i ribnjaka Fajv majl pond, u seoskom delu severoistoka Konektikata.
Stanovnici su posle likvidacije labuda su peticijom, uz podršku jedne poslanice, zahtevali da država „istraži taj strašni čin, da otpusti zaposlene, da preispita neophodnost eutanazije“, da vrati labudove na jezerce i da objavi gde se gnezde labudovi i druge vodene ptice.
Država je tako donela smernice za rešavanje problema labudova na sličan način kako se postupa s medvedima i losovima, ali ima i nezadovoljnih.
Rik Džejkobson, direktor Uprave za divljač, tvrdi da je odluka o eutanaziji labuda bila opravdana jer je labud napao jedan par kajakaša i istog dana prevrnuo dva kanua čiji su se veslači spasli plivanjem.
S druge strane, Prisila Feral, predsednica društva za zaštitu životinja, smatra da to nije dovoljan razlog da se ptica ubije.
-Ja ne mislim da labud zaslužuje da umre jer mu neko dira gnezdo – rekla je ona i dodala da se decenijama bori protiv stava države da su crvenokljuni labudovi „javna smetnja“ i da im smanji brojnost.
Džejkobson, direktor Uprave za divljač, priznao je da je usmrćeni labud verovatno samo pokušavao da zaštiti svoje gnezdo, ali, smatra on, ta ptica je ipak predstavljala neposrednu pretnju po javnu bezbednost jer je prevrtala čamce, te su ljudi upadali u veoma hladnu vodu.
Nove smernice zahtevaju od lovočuvara da smanjuju broj jaja crvenokljunih labudova, poznatih po belom perju i dugim, vitkim vratovima, jer Ministarstvo smatra da su „invazivna vrsta“ koja nanosi „ekološku štetu domaćoj flori i fauni“ i ugrožava „javno zdravlje i sigurnost“.
Džejkobson je rekao da su ti labudovi veoma teritorijalni, te istiskuju autohtone guske, patke i močvarne ptice, a ekološku štetu izazivaju i time što pasu velike količine barske trave i ostale vodene vegetacije od koje zavise druge vrste.
Džn Grendi, biolog za vodene vrste, savetnik za divlje životinje i direktor Humanog društva SAD, tvrdi da crvenokljuni labud nije „invazivna vrsta“. Rekao je da, „ako postoji problem i ako zaista izgleda da nešto treba da se uradi, onda je to da se labudovi premeste“ s jezerca Fajv majl pond.
Crvenokljuni labudovi su dugački 125-170 santimetara, raspona krila od 200 do 240 santimetara, a na tlu su visoki i više od 120 santimetara, piše u Vikipediji. S težinom mužjaka oko 12 kilograma, ubrajaju se među najteže ptice-letačice.
Naseljavaju uglavnom umerene predele Evrope i prednje Azije, a ima ih i na istoku, sve do Tihog keana. Sa severa Evrope se zimi sele na Sredozemlje i na krajnji sever Afrike. Ljudi su ih preneli u Severnu Ameriku, Australiju, na Novi Zeland i na jug Afrike.
Za razliku od drugih labudova, crvenokljuni labudovi se često sreću u blizini ljudi.
