Apartman 416. hotela „Moskva“ poneo ime Mome Kapora
Momo Kapor bio je čest i drag gost kafeterije „Moskva“, a u apartmanu na četrvtom spratu u jednom periodu života čak je i živeo.
U holu, na ulazu u apartman, nalazi se fotografija Mome Kapora, radni sto smešten je u inspirativni kutak u prostoru – osvetljenu kupolu, a zidove krase njegova tri slikarska dela.
Apartman „Momo Kapor“ osmi je po redu sa imenom slavnog gosta hotela „Moskva“ – pored Alberta Ajnštajna (predsednički apartman), Maksima Gorkog, Indire Gandi, Alfreda Hičkoka, Lučana Pavarotija, Roberta de Nira i Olimpijskog kluba (kasnije Komiteta) Srbije – koji je upravo ovde i osnovan 1910. godine.
U ime organizacije „Zadužbina Momčilo Momo Kapor“, gospođa Ljiljana Kapor ovim povodom je rekla:
„Izuzetno sam počastvovana Vašom inicijativom da jedan apartman u hotelu Moskva ponese ime mog supruga Mome Kapora. Kada je napustio svoj stan u Kondinoj izabrao je upravo hotel Moskvu za svoj dom u kome je boravio nekoliko meseci. Hotel Moskva je u njegovim pricama i romanima. Voleo je da sedi u platnenim stolicama ispred hotela sa prijateljima i sluša muziku poslednjeg orkestara te vrste u gradu koji mu je davao posebnu otmenost i draž iščezle srednjoevropske kafane koja se ni na jedno drugom mestu nije zadržala. Moma bi sigurna sam bio dirnut i srecan tim vasim gestom.“
Iz monografije „Moskva : prvih sto godina“ autora Marka Lopušine, izdate 2008. godine povodom proslave stogodišnjice hotela , prenosimo deo priče objavljene tada uz saglasnost autora, koja najbolej ilustruje povezanost slavnog beogradskog hotela i slavnog beogradskog umetnika.
»Postoji u beogradskim letnjim večerima jedno međuvreme (između sedam i devet), koje je nemoguće izdržati u kući. Kroz otvorene prozore osluškujete uznemireni grad, žamor njegovih toplih trotoara; kuckanje potpetica, mladi smeh, dovikivanje i zvižduke – dopire vam do ušiju onaj tako posebni mazni beogradski akcenat, pun nagoveštaja, lenjih obećanja i neke pritajene obesti, koja kao da se opire nežnostima mlake letnje noći.
Za mene, Beograd je najlepši baš u tim časovima, dok je veče još nepotrošeno, a nada da ce se nešto izuzetno dogoditi poklanja očima poseban sjaj u sumraku, a telima uzbudljive kretnje gradskog baleta kome je koreografija poziv za ljubav. U to vreme dobro je sedeti u pletenim stolicama ispred hotela »Moskva« i posmatrati uzavrelu svetinu – veliki gradski vir što guta lica i sudbine…
I usred matice tog neprekidnog, uzgibanog živog tkanja, koje teče od Terazija ka Slaviji, poput šacice brodolomnika na uzdignutom splavu, koji sa svih strana zapljuskuju ravnodušni talasi, muzicira poslednja animirkapela.“