KAKO ODABRATI PRAVU VELIČINU PORCIJE?
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je više od 600 miliona ljudi u svetu gojazno, a gojaznost opisuje kao jedan od najvećih javnozdravstvenih izazova ovog veka, jer donosi povećan rizik od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i moždanog udara.
Svima nam je poznat onaj ugodni osećaj sitosti, odnosno zadovoljstvo koje osećamo nakon dobrog obroka. Dok je osećaj sitosti poznat, ono što je manje jasno jeste koliko je tačno hrane potrebno pojesti kako bismo došli do tog stanja, imajući na umu da ljudi jedu i nakon što se zasite.
Istraživanja pokazuju da ljudi jedu veće porcije kada se poslužuju veće količine hrane. Upravo to je razlog zašto je veličina porcije hrane važna. Debljanje može biti uzrokovano povećanjem unosa energije i/ili smanjenjem njene potrošnje, ali šta tačno utiče na to koliko ćemo jesti?
Neuro-nauka o „suzdržanoj ishrani“
Novo istraživanje Nestlé Istraživačkog centra (NRC), sprovedeno u saradnji sa Univerzitetskim bolničkim centrom Vodua, Univerziteta u Lozani u Švajcarskoj, pruža dodatne dokaze da „kontrola ishrane“ utemeljena na motivaciji i pažnji igra ključnu ulogu u izboru veličine porcije.
Primetili smo postojanje dva paralelna mehanizma, kaže dr Žuli Idri, koordinatorka istraživanja. Prvi je više orijentisan na brojanje – koliko je hrane na tanjiru, koliko kalorija sadrži i koliko ćete se osećati ispunjenim nakon što se porcija pojede. Drugi mehanizam je regulatornog tipa – procenjuje koja je količina prikladna da bi se osećali sitim do idućeg obroka. Ono što još uvek ne znamo je da li je taj drugi mehanizam na neki način poremećen kod ljudi koji imaju tendenciju prejedanja. Komunikacija u vezi sa tim regulatornim mehanizmom je nešto što bi ljude moglo osvestiti da kontrolišu svoj osećaj gladi.
Liza Edelson, takođe naučnica Nestlé Istraživačkog centra, kaže da su neki ljudi nesvesni veličine porcija koje poslužuju i jedu.
Količina hrane koju su roditelji procenili da serviraju svojoj deci bila bitno drugačija od one koju su kasnije servirali tokom istraživanja u laboratoriji – otkriva Liza Edelson.
„Grickalice“
Još jedan način prevelikog unošenja hrane je neizostavno „nepromišljeno jedenje“, poput nesvesnog „grickanja“ uz TV. Grickalice treba da budu poslastice koje jedemo iz zadovoljstva, a ne sa namerom da nas zasite. Liza Edelson zato preporučuje podsticanje ljudi da na tanjir izvade samo određenu količinu hrane, a ostatak sklone sa stola.
Čak i minimalan napor koji je potrebno uložiti za donošenje još hrane iz kuhinje može vas podstaći na razmišljanje treba li vam ta hrana zaista – poručuje Edelsonova.
Edukacija o veličini porcija je bitna
