Na placu reciklažnog centra EKOStar PAK u Beogradu, arhitekta i umetnik Andrej Josifovski, poznatiji kao “Pijanista” napravio je portret koji pluta po vodi,sačinjen od plastičnih flaša! Postavka je duga 20, a široka 12 metara i zauzima površinu od 240 kvadrata, a kuriozitet je činjenica da je reč o prvom umetničkom poduhvatu ovog tipa, gde se jedan lik ocrtava slaganjem mozaika od odbačenih plastičnih flaša sakupljenih sa reka.
Povod ovog rada pod nazivom “SAVE OUR HOME” – “Sačuvajmo našu kuću” i celokupnog projekta “Čišćenje”, nastao je iz želje da se podigne svest o važnosti čuvanja životne sredine, kao i o značaju recikliranja otpada u ostvarenju tog cilja. Ideja da se nešto konkretno učini,došla je posle ovog Covid leta, koje je većina naših ljudi provela u Srbiji i onoga što je nemarom iza njih ostalo u prirodi,nakon što su posle odmora otišli svojim kućama.
“Jovan Memedović je sigurno neko ko vodi računa o svima nama, kako god da se gleda na njegovu misiju očuvanja životne sredine. Njegove emisije kutlurno-obrazovnog karaktera, su poput onih uz koje se nekada odrastalo, a koje su otkrivajući nam tajne prirode , zapravo govorile o našim potrebama i našem zdravlju!”, govori Josifovski, kome je za pravljenje portreta od flaša bilo potrebno pet dana neprestanog i napornog rada. Za tih pet dana provedenih na placu reciklažnog centra EKOStarPAK u Zemunu, “Pijanista” je uz pomoć petnaest prijatelja uspeo da projekat privede kraju
“Inspiraciju sam pronašao u jednoj od Jovanovih emisija “Samo prirodno” gde je on vozio kanu po reci Drini punoj raznog otpada i čije obale uveliko poprimaju obrise deponija. I sam je to nazvao “prava ekološka katastrofa”. Nekoliko mesci kasnije, u filmu “Težina lanaca 3” Borisa Malagurskog, Jovan priča o tome kako je tamošnje ljude preobratio, da ih je na kraju bilo sramota šta su činili i da su reku krenuli da čiste. Jedno je sigurno, svest može da se podigne, ali da bi se to postiglo treba širom otvoriti vrata obrazovanju I kulturi . Ovog leta, puno vremena sam provodio na mojoj omiljenoj, reci Savi, I u neverici sam gledao sav taj silni otpad koji ona nosi. Krenuo sam da ga sakupljam i da bih od toga stvorio delo koje će da makar na tren pokaže da je lepota reke nešto što treba negovati. Kao što su ljudske oči ogledalo duše, tako su I reke ogledalo prirode.Moramo da budemo odgovorni, jer ne živimo sami na ovom svetu, već kao deo univerzalnog ekosistema. Iako smo na ovoj planeti samo u prolazu, ne dozvolimo da nas sebičnost obuzme, jer iza nas uvek ostaje neko ko nam je bio drag. Neka onda ona iza nas,ako ne lepša, ostane makar ista onakva kakvu smo je i zatekli. Ovom prilikom sam želeo da i ja skrenem pažnju na ozbiljne probleme, koje kao jedno civilizovano društvo, ne bi smeli da imamo. Nedopustivo je na primer, da se reciklaža promoviše, a da se onda svo djubre na istu gomilu baca. Za sada je svest o tome jako loša, a ovaj rad je trebalo da pokaže da reciklirani otpad ima svoju korisnu namenu. Slično je i sa otpadnim vodama koje se izlivaju direktno u reku, umesto da se prethodno prečišćavaju. Na kraju, i ovaj rad je, služio da prenese poruke, jer čemu lepota ako ne razvija krila.”, dodaje Josifovski.
Celokupna izrada crteža odvijala se jako sporo, iako je prethodno bila precizno osmišljena, na samom poččetku radova se pokazalo da će mnogo vremena trebati da se u mrežu uplete 4000 flaša.
Pomoć je ubrzo stigla sa svih strana,od prijatelja, kolega, pratilaca…
“Možda je i najteži deo bio pletenje flaša u mrežu po unapred iscrtanoj šemi. Za to mi je trebalo preko tri dana, da bih poslednji dan pozvao prijatelje u pomoć, jer radu nije bilo kraja. Posle sam bojama napravio valere na flašama. Najzahtevnije je bilo postaviti sve flaše tako da mogu da se transportuju. Bila su to četiri velika valjka dužina od 2,4 do 3,6 metara. Iako mi je bilo prvi put da ovako nešto radim, verovao sam da ću uspeti. Zahvalio bih se domaćinima iz firme EKOStar PAK, koji su mi dali na raspolaganje sve što mi je bilo potrebno, a posebno se zahvaljujem mojim prijateljima koji su bili uz mene sve vreme i svesrdno mi pomagali ”, navodi Andrej.
Kao sledeći korak ovakvog jednog projekta Josifovski ističe da bi to trebalo da bude jedinstvena akcija u opštinama koje su bili najviše na ″udaru″ turista tokom ovog leta, a potom će se posvetiti skulpturama koje je već počeo da radi po divljim deponijama smeća.
Andrejev teskt o projektu prenosimo u celosti:
“Nikada ne možeš dva puta ući u istu reku, jer čak ni ona nije uvek ista. Filozof je možda hteo da kaže da se ljudi menjaju i da rekama teče vreme, ali svakako, kao najverovatnije, ostaje uverenje, da je reku poistovetio sa životom. Sve reke teku i tako je još od početka vremena, nizbrdo ka ušću i uzbrdo ka izvoru. Zakoni prirode upravljaju njihiovim tokovima, a ljudi su tu da ih slede. Reke su sigurno starije, jer bez njih nema života i nismo mi ti, koji smo trenutno na sceni, sa kojima će i reke oteći. Bez nas one nikada neće biti iste jer ono što je jednom bilo zauvek ostaje, kao neprestani tok, kao sećanje.
Ljudi koji poznaju reke kažu da one imaju svoju ćud i da osim tajni od ljudi neće primiti ništa drugo. Nije li to ljudski? I čoveku se sve može uzeti, ali mu se silom ništa ne može dati. Čemu onda takvo ponašanje? Nisu reke tu zbog našeg đubreta, niti je đubre kakva tajna. Ono što ne potone jednog dana izliće se gnevom. Obrni, okreni, reke teku i našim venama i kao što se likom svojim možemo u njima prepoznati, tako se i one u nama mogu preobraziti. Valjda je to Božija volja, što se nikada ne može dvaput u istom danu osvanuti. Jednom u reci pokršteni, zauvek pokršteni. Je li to onda pročišćenje naše, ako se u reku đubre baca? Hoćemo li vratiti vreme ako isto đubre i sutra ugledamo? Da li ćemo večno živeti ako drugim bićima đubretom život zatrujemo?
Misionar Jovan Memedović obišao je sveta prateći reke stopama naših predaka, ne bi li nam pokazao put kojim je išao i onaj filozof, u čijim očima su se ogledale reke. Legenda kaže da je on tako stigao do kraja sveta i da je tamo u poruci jedne boce našao čarobnu formulu, kojom se od đubreta nove stvari prave, a rečne vile mu u znak zahvalnosti od toga napraviše lik, da plovi rekama dok je sveta i veka. Priča se da je tamo, među svojima u Bajinoj Bašti pokazivao cedulju na kojoj je pisalo reciklaža-pročišćenje. U potpisu je stajalo Pijanista. Ostaće tajna da li to bila ona cedulja koju je našao u boci i da li je i taj Pijanista sa vilama imao kakve veze. Ali to i nije tako važno. Važno je da reke teku čiste. One znaju.“
PHOTO: Petar Sarčev i Nebojša Babić
