Filmska scena spojila ih je svega nekoliko puta, ali to je bilo dovoljno da glumci Milan Marić i Andrija Kuzmanović postanu prijatelji i jedan drugom oslonac u poslu. Oni su mladi, uspešni i hrabri. Kolege na sceni, prijatelji u kafani, a od nedavno i poslovni partneri u novom filmu „Toma“, koji svi nostalgični ljubitelji onih romantičnih sedamdestih željno iščekuju. Milanu je pripala uloga Tome Zdravkovića, dok Andrija glumi Tominog menadžera. Po onome što do sada znamo, film će izuzetno verno dočarati jednu epohu – vreme boema, starih kafana i muzike koja dira pravo u srce.

„Mnogo puta sam rekao kako bih najviše voleo da sam se rodio kada i moji roditelji, da sam neko ’55. godište i da zakačim to najlepše doba Jugoslavije“, govori Andrija Kuzmanović, dok se Milan nadovezuje: „Film pokriva skoro ceo život Tome Zdravkovića, njegovo detinjstvo, trenutak kada ga Silvana 1958. godine izvlači iz Leskovca i odvodi u Tuzlu, gde zapravo i počinje njegova karijera. Obuhvaćen je čitav proces postajanja onog Tome Zdravkovića koga znamo, jedne od najvećih zvezda jugoslovenske muzike, sve do njegove smrti na VMA. Tako da tu ima mnogo epoha i mnogo se svet promenio od njegovog detinjstva do 1991. Ono što je simbolično u čitavom filmu i što je nekako nedodirljivo, jeste da su potpuno paralelno rasli, ali i umrli Jugoslavija i Toma Zdravković. On je vrhunac svoje karijere postigao 70-ih godina, u trenutku kada je Jugoslavija išla ka svom vrhuncu, a umro je 1991. kada suštinski počinje i raspad Jugoslavije“.

Tomine pesme nezaobilazni su deo kafanskih izlazaka i dok Milan naručuje Tužno letoDankuOstao sam samDotak’o sam dno života, Andrija bira Čekaj me i Život je reka. A nisu im samo muzički izbori drugačiji. Kada bi na platno mogli da prenesu život neke poznate ličnosti, Milan bi se opredelio za pisca, dok Andrija bira uspešnog sportistu.

Povezana vest:  Brend Biolage predstavlja lepotu prirode podržanu naukom

„Voleo bih da na platnu možda vidim život Danila Kiša“, kaže Milan, a Andrija u dahu dodaje:“ Moj izbor bi bio Goran Ivanišević, hrvatski teniser. Gledao sam skoro neke dokumetarce o njemu, čovek je imao nestvaran život. Šta mu se sve izdešavalo i na kraju je ipak uspeo da ostvari svoj cilj i osvoji Vimbldon“.

Milan i Andrija podjednako su angažovani i na filmu i u pozorištu i ne bi se odrekli ni jedne ni druge scene. Međutim, kažu da svaki glumac ima baš onu jednu ulogu koja predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri.

„Uloga Dovlatova je moja prekretnica iz milion i jednog razloga. Prvenstveno zbog toga što je to bila prva glavna, najveća uloga, najkompleksnija, za koju sam morao fizički da se transformišem, da naučim strani jezik i da je odigram celu na tom jeziku na kome se nisam osećao ni najmanje sigurno. Tada sam shvatio da ulogama treba da prilaziš potpuno univerzalno, jer ako počneš da im prilaziš stalno iz istog ključa, to postaje rutina, a to ubija strast, želju, igru i to onda postaje samo odrađivanje. Koliko god to bilo dobro ili ne, ti više nisi zadovoljan, više te posao ne radi i stalno moraš da tražiš neko parče sebe koje ima veze sa tom ulogom koju igraš. Tražiš nešto da bi bio zadovoljan, da te dovoljno radi, da te loži i pokreće, da se osećaš nesigurno, te da kroz proces stvaranja osvajaš ulogu lagano i postaješ dominantan“, kaže Milan.

 Andrijin put do velikog platna došao je na mala vrata.

„Svaki glumac ima prekretnicu u karijeri, ali mislim da je vrlo važno od čega si počeo. Ja nisam imao neku preterano bitnu ulogu u Montevideu, ali sam definitivno bio jedan od šrafova te reprezentacije i mislim da mi je ta uloga Jakše ili El grande Milovana zapravo bila ulaznica u ovaj posao, u filmski svet. Radio sam već u pozorištu, ali na filmu nisam do tad. Ako ćemo iskreno, mislim da mi je ta uloga preokrenula dosta toga“.

Povezana vest:  Sedmi Beogradski festival igre od 9. do 23. aprila

Njihove uloge kreću se kroz različite epohe u kojima su bili zastupljeni različiti stilovi odevanja, mnogi modni trendovi aktuelni su i danas, budući da se moda uvek ciklično ponavlja. Glumci otkrivaju u kojoj garderobi se najbolje osećaju.

„To stvarno zavisi od raspoloženja. Suštinski se najbolje osećam kada nosim neke jednostavne farmerke, belu majicu i Reebok patike. To mi je idealna kombinacija za svaki dan, međutim kad bih mogao baš da biram, vratio bih se u 30-te i nosio odela, cipele i neki dobar sat“, rekao je Milan Marić.

Andriji sa druge strane više prija sportski stil.

 „Volim da su mi stvari udobne i komotne. Ne volim da me zatežu, da mi te stvari stalno skreću pažnju na to da postoje i da su tu na meni. Ne mora da bude preširoko, ali mora da bude komotno, udobno i materijal mora da bude pamuk“.

Kada bi morali da odaberu deo odeće na koji najviše obraćaju pažnju, izbor bi bio lak.

Ako obuća nije udobna, možeš gore da nosiš šta god želiš i to ništa neće imati puno smisla. Gledam da mi udobnost u obući bude na prvom mestu i mogu da kažem da je najnovija Zig Kinetica Edge stvarno objasnila što se tiče udobnosti“, kaže Andrija, dok Milan potvrđuje: „Volim i ja te Reebok modele koji se stalno vraćaju u nekom novom izdanju. Ovaj Zig osim što je udoban izgleda brutalno.“

A poznato je da su dva glumca dobri prijatelji i van seta, što često ume da se prenese i na poslovni segment.

„U radu sa Andrijom nema mane. Eventualno propust može da se desi zato što podrazumevaš stvari kada radiš sa nekim koga poznaješ i onda ne obratiš pažnju na sitnice, ali je lakše zato što si sigurniji i možeš da se pustiš u sve to, u istraživanje, u nesigurnosti, u sopstveni mrak, u lutanje. Kada kreneš u proces pravljenja uloge ti moraš da izađeš iz zone komfora i moraš nekad, makar malo, da uđeš u polje koje se zove nesigurnost. Samim tim sebe dovodiš u pomalo nelagodno stanje, a onda ti olakšava to kada da znaš da je tu neko koga poznaješ i ko će te vratiti ako se izgubiš“, kaže Milan.

Povezana vest:  Interaktivne predstave i tribina u okviru projekta „Vreme je za porodicu“ izazvale veliku pažnju publike

 I Andriji znači podrška prijatelja.

„Znate kako, naš posao je prilično naporan, zahteva dosta odricanja i traži da non stop budeš u formi, u treningu, kako fizičkom tako i mentalnom. Kada sa nekim provedeš određeni broj dana na setu ili u pozorištu na probi, uspeš da shvatiš da li ta neka osoba prija, odnosno pripada tvom okruženju ili ne. Milan definitivno pripada. Srećan sam što imam priliku da radim sa pametnim i talentovanim ljudima“.

Milan Marić je prošle godine proglašen za „Zvezdu u usponu“ na Berlinskom filmskom festivalu, zahvaljujući ulozi u ruskom filmu „Dovlatov“, a pored tako značajnog priznanja, mladi glumac ipak nije pustio da ga to ponese.

„Nikada ništa nisam planirao, kao što nisam planirao ni tu ulogu. Kada bih vam rekao da je reditelj tražio među 10 000 ljudi u Rusiji, Izraelu, bivšim republikama SSSR-a, Americi i našao mene, zahvaljujući jednoj našoj divnoj glumici koja živi i radi u Peterburgu koja mu je rekla da u Srbiji ima sjajnih glumaca. Ja stvarno to nisam planirao, tako da ne planiram ni dalje. Bavim se ovim poslom u ovom trenutku. Ima polja na kojima još želim da radim, na kojima želim da napredujem, imam stalno posla sam sa sobom jer takav je posao“, zaključuje Milan.

PHOTO: Marija Zindović