U Srbiji je tokom prošle godine, dobijeno svega 13 saglasnosti za doniranje organa, zahvaljujući čemu je spaseno 32 ljudi!
Nekada život donese teška iskušenja, duboki osećaj nemoći, spoznaju da život gubite, da „curi“ iz vas kao pesak iz peščanog sata a dani se pretvaraju u neprestani vrtlog straha, iščekivanja, beznađa, nade.
– Borba za ozdravljenje pacijenata koji čekaju transplantaciju organa je borba za goli život. Kada saznate da je za vas jedini spas transplantacija, kada znate da je Srbija u Evropi na samom dnu lestvice po broju donora, kada ste svesni da vaš opstanak zavisi od svesti i milosti ljudi koji su doživeli tragediju gubitka nekog svog voljenog i njihove humanosti da odobre doniranje organa, onda se vaši dani pretvaraju u agoniju, u strah da nećete dočekati svoju šansu, posebno ako je u pitanju oboljenje jetre, jer bubrezi imaju dijalizu a srce mehaničku potporu za rad kao „most“ do transplantacije, a u slučaju jetre vi ste “osuđenik” i ne samo što se loše osećate, već svakim danom sve lošije izgledate i užasno je teško ne samo za pacijenta već i celu njegovu porodicu- podseća pričom na teško iskustvo kroz koje je lično prošao, Mladen Todić iz Požarevca
Neznanje i predrasude
Samo jedna donacija tkiva može da spasi više od 50 ljudi. Nažalost, svest o značaju doniranja organa na veoma je niskom nivou u Srbiji.
– Otpor je ogroman. Naš narod transplantaciju vezuje za trgovinu organima i za razne teorije zavere. Nedovoljna informisanost je ono što stvara otpor , strahove, predrasude. Zato svi zajedno, pacijenti, lekari, prosvetni radnici, crkva, mediji, moramo doprineti da transplantacija ne bude tabu tema. Naši ljudi su humani i to su pokazali nebrojeno puta. Potrebno je da ih detaljnije upoznamo kako funkcioniše sistem transplantacije i doniranja organa, da znaju da su lekari koji se bave ovom granom medicine vrhunski stručnjaci, da im se objasni razlika između kome i moždane smrti, što je i najveća nepoznanica u široj javnosti i izvor otpora i nerealnih strahova – objašnjava naš sagovornik
U Srbiji se izvode transplantacije jetre, bubrega i srca, ali se pored organa sa velikim uspehom izvode i transplantacije rožnjače, kao i transplantacija kostne srži.
– U martu 2014., stavili su me na jedinstvenu listu čekanja za transplantaciju jetre. Tokom 2015. pozivan sam četiri puta, ali uvek vraćen kući jer je drugi pacijent bio kompatibilniji sa donorom ili u kritičnijem stanju, A onda je kod mene došlo do naglog pogoršanja. Vreme je prolazilo, donora nije bilo. – priča svoje dramatično iskustvo Mladen Todić – A onda 14. oktobra 2016. neko human i plemenit, dao je saglasnost za doniranje organa svog preminulog sina i time rekao veliko DA mom životu. Nema dana da ne pomislim na svog donora i njegovu porodicu. Oni su umesto tačke na moj život stavili zarez, oni su omogućili mojoj ćerki Nini da raste uz oca, oni su sprečili da moja supruga Tamara postane udovica. Danas sam u kontaktu sa porodicom svog donora. Kontaktirali su me putem društvenih mreža, pitali da li sam dobro. Ono što sam saznao o svom donoru, a njihovom preminulom sinu i bratu, mnogo mi znači, a posebno njegova slika koju su mi poslali. I nema dana da se njemu, svom donoru, u sebi ne zahvalim. Na Zadušnice za njega palim u crkvi sveću.
Za nečiji novi udah
Mladen je danas zdrav, poslovno aktivan čovek koji se bavi i sportom. Sa svojim “saborcima” transplantiranim pacijentima ali i onima koji čekaju na transplantaciju, osnovao je udruženje “Zajedno za novi život” i ističe:
– Jedan donor može spasiti i produžiti do osam života i ostaviti na okupu osam porodica, što je merilo humanosti čina doniranja organa. Zato već 7 godina kroz brojne aktivnosti pokušavamo da značaj doniranja organa približimo našim građanima. Organizovali smo, pored ostalog, preko 20 javnih tribina, u saradnji sa Narodnim pozorištem u Beogradu na maloj sceni postavili predstavu “Život je najveće i najlepše čudo”, deo smo i kampanje koju je, sa istim humanim ciljem, pokrenula Hemofarm Fondacija pod nazivom „Najvažniji poziv u životu“ i u kojoj učestvuje više od 15 naših članova. Neretko me pitaju zašto toliko vremena posvećujem tom aktivizmu. Odgovorim da je to zato jer je neko u oktobru 2016. za mene učinio daleko više, poklonio život i sreću meni i mojoj porodici.
U Srbiji trenutno 2000 ljudi čeka na transplantaciju organa.
Autor: Aleksandra Gazivoda
