Predstavljena knjiga o Franji Mihaliću „Bogomdani maratonac“ novinara i publiciste Vladete Nedeljkovića
Knjiga o najboljem srpskom atletičaru Franji Mihaliću „Bogomdani maratonac“ autora Vladete Nedeljkovića, sportskog novinara i publiciste, predstavljena je u restoranu „Do jaja“ u Seper Veru u Beogradu. Odavno jedna promocija nije izazvala tako ogromno interesovanje, prisustvovalo je više od sto prijatelja legendarnog Mihe, koji je u petak 9. marta proslavio 92. rođendan, nekadašnjih sportskih asova i veliki broj predstavnika medija.
O tome kako je nastala knjiga, govorila je prvo Milica Stojadinović predsednik Udruženja državnih reprezentativaca čiji je od osnivanja član Mihalić koji, kako je istakla „nije propustio ni jedno okupljanje“:
– Ova knjiga je obogatila srpsku sportsku publicistiku i velike zasluge uz autora Vladetu Nedeljkovića imaju i direktor „Službenog glasnika“ Slobodan Gavrilović i urednik edicije Jovo Vukelić. Ostaće kao trajno svedočanstvo o velikom sportisti i čoveku Franji Mihaliću ali i jednom vremenu koje je srpskom sportu dalo mnoge velike asove…
Profesor Leon Lukman nekadašnji atletski reprezentativac i dugogodišnji saradnik i prijatelj Franje Mihalića, je ispričao nekoliko anegdota:
– Franja Mihalić je i sjajan kozer i veoma duhovit čovek – rekao je Leon Lukman.- Kada sam posle 30 godina provedenih u Crevenoj zvezdi došao u Partizan gde sam proveo narednih 30 godina, u jednom društvu povela se priča o dugovečnosti i ja sam napomenio da su svi moji preci živeli oko 100 godina. Miha je, onako u letu, smislio repliku i dobacio: „Ovoga se nikada nećemo otarasiti“!
Đorđe Perišić proslavljeni vaterpolo i plivački reprezentativac je upoznao Mihalića kada je krajem pedesetih došao kao plivač u Partizan. Sa Lukmanom i Mihalićem bio je i u Rimu na Olimpijskim igrama 1960. Ispričao je još jednu sjajnu anegdotu:
– Rim je nas, koji smo došli iz zemlje gde je mnogo toga nedostajao, fascinirao obiljem svega. Oči su nam bile veće od onoga što smo mogli, na primer, da pojedemo. Franja je bio u sobi sa još dvojicom maratonaca i iz restorana u olimpijskom selu su svaki dan odnosili hranu da im se nađe za popodnevnu užinu. Kada su posle završetka atletskih nadmetanja otišli za Beograd, pozvali si nas da im vidimo sobu: ličila je na dobro snabdevenu delikatesnu radnju, toliko im je hrane ostalo… Kasnije su vaterpolo i atletski klub delili kancelariju na stadionu i jednom sam slušao njegov razgovor sa predsednikom atletskog kluba. Miha ga je telefonom ubeđivao da mora da održi sastanak Predsedništva zbog važnih stvari u najkraćem roku. Pretpostavljam da se predsednik brinuo kako će podeliti materijale na vreme, jer mu je Miha odgovorio da ništa ne brine da će on obući patike i „trenirku“, kako je govorio, i da će za čas da optrči Beograd i podeli materijale za sastanak svim članovima.
Vladeta Nedeković je u izlaganju spomenuo da „Miha mnogo voli da jede“ i da mu je hrana bila i ostala jedina životna slabost:
– Nikada nije pio niti pušio i svoje učenike, a ima ih i danas, učio je da je veoma važno, ako žele da uspeju u sportu, žive sportski. Odlično smo sarađivali na knjizi, dva puta je pročitao i nije imao primedbi. Ono što sam posebno kod njega primetio još i sportskih dana je da uspostavlja sjajne kontakte sa ljudima. Mene je fascinirala i njegove radne navike koje je preneo iz sporta. Niste mogli da ga isterate sa stadiona Partizana.
Mihalić je u nekoliko rečenica evocirao svoj sportski put od odličnog levog krila u fudbalu, preko dobrog igrača ping ponga do vrsnog bicikliste i potom atletičara i osvajača olimpijskog srebra u Melburnu 1956.
– Moja velika ljubav bila je biciklizam, od prve plate posle grafičkog zanata kupio sam trkački bicikl i pobeđivao u juniorskim trkama. Znao sma da mogu da uspem u fudbalu gde je bilo novca, ali sam brzo shvatio da ne mogu da budem vrhunski u dva sporta i prelomio sam. Opredelio sam se za atletiku i kad bih ponovo birao ponovo bih izabrao da trčim. Molim vas da me ne smatrate vanzemaljcem , ja sam samo običan čovek…
Franja Mihalić je sakupio preko 100 kilograma trofeja. Ima 27 državnih titula i 26 puta je bio državni rekorder u različitim disciplinama. U kupu ima 18 ekipnih i 14 pojedinačnih poebda. Sa Partizanom je osvojio Kup šampiona 1956. Pobeđivao je na „Sao silvestre“ u Sao Paulu 1952. i 1954. Pobednik je 22 maratona. U Helsinkiju 1952. na OI bio je 18. na 10.000 metara a u Rimu 1960. 12. u maratonu.
Knjigu je izdao „Službeni glasnik“ u ediciji „Sportske legende“. Autor Vladeta Nedeljković je bio državni reprzentativac u atletici (110 propene), a 2009. je obeležio 50 godina rada u sportskom novinarstvu kao novinar a kansije pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Sporta, potom glavni i odgovorni urednik Tempa i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika „Žurnala“ Aleksandra Tijanića. Osnivač je i prvi generalni sekretar Udruženja sportskih novinara Beograda a 17 godina je bio generalni sekretar Udruženja sportskih novinara Jugoslavije. Izveštavao je sa sedam olimpijskih igara.
