SVETSKA PRVENSTVA – ITALIJA 1934
Strastveni navijač Musolini i trijumf domaćina
Odsustvo aktuelnog šampiona Urugvaja, revanš Južnoamerikanaca Evropljanima za bojkot prethodnog Mundijala, lična i politička promocija fašističkog vođe Benita Musolinija, uz trijumf domaće selekcije, obeležili su drugo prvenstvo sveta u Italiji 1934. godine.
Ljuti što Evropljani nisu učestvovali na prvenstvu čiji su bili domaćini, Urguvajci su demonstrativno odbili da se takmiče u kvalifikacijama i bez borbe su prepustili šampionski pehar, dok su ostali timovi iz Južne Amerike u Italiju poslali značajno oslabljene ekipe.
Te činjenice, međutim, nisu bitno uticale na zanimiljivost i kvalitet takmičenja, pošto su, sa izuzetkom Engleske, svi ostali najjači evropski timovi bili zainteresovani da učestvuju na šampionatu sveta.
Izuzetno zainteresovan za drugi po redu Mundijal, osim najjačih evropskih selekcija, bio je i italijanski vođa Musolini. Strastveni navijač Bolonje, dve godine pre nego što je to učinio Adolf Hitler na Olimpijadi u Berlinu, zloupotrebio je veliko međunarodno sportsko takmičenje za promociju vlastitog režima.
Italijanski diktator značajno se angažovao da FIFA poveri organizaciju drugog prvenstva sveta Italiji, odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mundijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mundijal u Italiji odigran je u osam gradova – Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, dok su ekipe sa ostalih kontinenata posle samo jedne odigrane utakmice morale da se vrate kući.
Najdramatičniji četvrtfinalni duel odigrali su u Firenci Italija i Španija. Pred oko 35.000 gledalaca, u napetom, tvrdom i veoma grubom meču, o čemu svedoči i činjenica da je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman gostiju Rikardo Zamora, rezultat je bio nerešen i posle produžetaka, pa je, prema tadašnjim pravilima, zakazan novi meč.
Sledećeg dana domaća selekcija golom čuvenog Duzepea Meace pobedila je oslabljenog rivala, a istim rezultatom u polufinalu je savladala jednu od najjačih evropskih selekcija Austriju.
Italijani su u finalnom duelu, odigranom pred skoro 55.000 gledalaca, na prepunom stadionu Nacionalne fašističke partije, naišli na tvrdog rivala. Čehoslovačka je pružila izuzetan otpor favorizovanom domaćinu, a 15 minuta pre kraja golom Antonina Puca stigla je i na korak od konačne pobede. Domaći su, međutim, posle samo pet minuta uspeli da izjednače rezultat, a potom su u produžetcima bili uspešniji i slavili pobedu od 2:1.
Reprezentacija Jugoslavije, nakon uspeha u Montevideu, nije izborila plasman na prvenstvo u Italiji. Jugoslovenski tim je u kvalifkakcijama igrao nerešeno sa Švajcarskom 2:2 i izgubio od Rumunije sa 2:1, pa je zauzeo poslednje mesto u grupi i propustio priliku da se još jednom oproba u duelima sa najboljim svetskim selekcijama.
