SVETSKO PRVENSTVO – ENGLESKA-1966
Englezima titula (ne)regularnim golom
Tvorci modernog fudbala Englezi do titule prvaka sveta stigli su tek iz petog pokušaja, i to na svom terenu, a regularnost njihove pobede na Mundijalu 1966. i dalje se dovodi u pitanje, pošto ni danas, u eri gotovo svemoćne savremene tehnologije, nije moguće utvrditi da li je švajcarski sudija Gotfrid Dinst bio u pravu kada im je priznao treći gol kojim su u produžetku slomili otpor žilave Zapadne Nemačke.
Finalni duel između domaćina turnira i Zapadne Nemačke jedan je od najdramatičnijih u istoriji Mundijala, a gol kojim je Džef Harst u 101. minutu doveo „Gordi Albion“ u vođstvo od 3:2 i praktično odlučio pobednika sigurno je, uz onaj koji je, 20 godina kasnije u Meksiku, slavni Dijego Maradona „božijom rukom“ dao upravo Englezima, najkontroverzniji pogodak od kako se fudbal igra.
Taj 101. minut ostao je u pamćenju svih aktera meča, koji i danas osporavaju ili potvrđuju njegovu regularnost.
U jednoj akciji domaćih, Alen Bol je probio odbranu protivnika sa desne strane i dobacio je do Harsta, koji je je primio u blizini jedanaesterca, na malom prostoru prevario protivnika, dao sebi kratak pas i snažno opalio po njoj. Ona se od prečke, odbila do zemlje, a publika, na krcatom „Vembliju“ je, ne čekajući reakciju sudija, u istom momentu počela je da slavi pogodak.
Glavni arbitar Dinst, koji je u Jugoslaviji gotovo decenijama bio omražen zbog pristrasnog suđenja i pomoći Italijanima da dođu do titule prvaka Evrope u duelima sa „plavima “ dve godine kasnije, prišao je zbunjenom pomoćniku iz ŠSR Tofiku Bahramovu i nakon konsultacija priznao Englezima pogodak.
Žustri i uzaludni protesti Nemaca ostali su bez rezultata, a sporni gol je potkopao njihov, do tada nesalomiv duh, što su Englezi iskoristili i zahvaljujući još jednom golu Harsta, trećim na meču, stigli do konačne pobede od 4:2.
Po završetku susreta slavni Franc Bekenbauer i saigrači uzaludno su se žalili na nepravdu i ukazivali na sudijsku „krađu“, u trenucima dok je kapiten engleskog tima Bobi Mur iz ruku kraljice Elizabete Druge preuzimao „Zlatnu boginju“, a selektor Alf Remzi primao čestitke za šampionsku trofej i zvučnu titulu „sera“ koja mu je dodeljena kao nagrada za taj istorijski uspeh.
Velikom pobedom njihovog tima šampionat je za domaćine uspešno završen, iako su morali da se suoče sa brojnim problemima.
Jedan od najvećih iskrsao je četiri meseca pred početak takmičenja, kada je u Londonu ukradena „Zlatna boginja“. Sticajem srećnih okolnosti, ona je zahvaljujući psu Piklsu, relativno brzo pronađena, pa su Englezi uspeli da izbegnu veliku sramotu.
Zbog odluke da pobednik afričke zone kvalifikacija mora da igra još jedan baraž meč sa pobednikom azijske zone, ekipe sa „Crnog kontinenta“ bojkotovali su Mundijal, pa je jedini učesnik prvenstva van evropskog i američkog kontinetna bila Severna Koreja.
Ekipa koja je uz blagoslov komunističkog diktatora Kim Il Sunga stigla u Englesku, napravila je senzacionalni uspeh pobedom nad apsolutnim favoritom Italijom i plasmanom u četvrtfinale.
O njihovom nastupu u Engleskoj pre osam godina Britanac Danijel Gordon snimio je dokumentarni film „Igra njihovog života“, u kome sedam preživelih članova prve azijske selekcije koja je uspela da prođe prvu fazu takmičenja na Mundijalu, evocira uspomene o učešću na prvenstvu sveta, kasnijim prijemima kod Kim Il Sunga, privilegijama koje su zaslužili uspešnim reprezentovanjem zemlje, ali i problemima na koje su naišli pojednici zato što suoptuženi za prihvatanje ‑dekadentnih i buržoaskih – manira Britanaca.
Osim Severne Koreje izvanredan utisak ostavili su i drugi debitanti Portugalci. Predvođeni nazadrživim Euzebiom, strelcem čak devet golova, oni su stigli do trećeg mesta, nakon što su u polufinalu izgubili od domaćina takmičenja.
Najveće razočarenje turnira predstavljao je nastup aktuelnih šampiona Brazilaca. Iako su na ostrvo stigli predvođeni dvojicom fantastičnih asova Garinčom i Peleom, koji je tada bio na vrhuncu karijere, prvaci sveta takmičenje su završili već u prvoj fazi, pobedivši samo Bugarsku.
U duelima sa Mađarskom i Portugalijom „karioke“, u čijem sastavu je bilo dosta veterana, nisu ličile na sebe, pa su poput Italijana, mnogo brže nego što su planirali, morali da se vrate kući, gde su ih, kao i „azure“, navijači sačekali na aerodromu i gađali trulim voćem i povrćem.
Prvi put od završetka Drugog svetskog rata na Mundijalu nije učestvovala selekcija Jugoslavije. Iako je te 1966. godine veoma moćni tim Partizana stigao do finala Kupa šampiona, domaći fudbal je počeo polako da posustaje u evropskoj konkurenciji, pa je Jugolsavija u trećoj kvalifikacionoj grupi, u duelima sa Francuskom, Norveškom i Luksemburgom zauzela tek treće mesto.
