SVETSKO PRVENSTVO – SAD 1994
Četvrta titula Brazila i skandal – majstor Maradona
Reprezentacija Brazila je, nakon „posta“ od 24 godine, konačno stigla do četvrte šampionske titule na Mundijalu u SAD 1994. godine, koji je obeležio skandalozni odlazak se svetske scene jednog od najboljih svetskih fudbalera svih vremena Dijega Maradone, dok se senka nad sportskim smislom takmičenja najviše nadvila nakon šokantnog ubistva Kolumbijca Andresa Eskobara, u znak odmazde zbog nespretno postignutog autogola.
Kolumbijac Eskobar u meču sa SAD postigao je autogol, koji je njegov tim ostavio bez šanse da se plasira u sledeću fazu takmičenja i to ga je koštalo života.
Reprezentativci te zemlje, predvođeni izuzetnim asom Faustinom Aspriljom, ubrajani su među favorite na Mundijalu, a javnost u Kolumbiji maštala je čak i o tituli prvaka sveta, pa je neočekivano rana eliminacija predstavljala veliki šok za sve.
Samo nedelju dana nakon što su se vratili u zemlju, u kafiću u predgrađu Medeljina jedan učitelj ubio je 27. godišnjeg fudbalera, ispalivši 12 metaka u njega.
Dok se čitav svet zgražao nad brutalnim ubistvom nedužnog sportiste, svetski mediji su špekulisali da li je Eskobarovo ubistvo bila osveta surovih narko bosova koji su uložili ogroman novac kladeći se na Kolumbiju ili se radilo o individualnom činu poremećenog čoveka.
Do Eskobarovog ubistva glavna mudijalska tema bila je Maradonina suspenzija. Uz Brazilca Pelea najbolji fudbaler sveta svih vremena, u SAD je stigao na zalasku karijere, sa željom da svojim velikim iskustvom pomogne „gaučosima“ da ponove uspehe sa prethodna dva šampionata.
Međutim, posle drugog meča u grupi sa Nigerijom, slavni Argentinac pao je, zbog upotrebe kokaina, na doping testu i na žalostan način završio briljantnu reprezentativnu karijeru.
Njegovom definitivnom silasku sa trona obradovali su se mnogi koje je svojim fudbalskim čarolijama zavijao u crno, a najviše su likovali Englezi, pa je londonski tabloid „San“ čak objavio i uvredljivi tekst sa naslovom „Prljavi Dijego odlazi zauvek“.
Brazil je na šampionat u SAD, koji je mimo svih očekivanja bio fantastično organizovan i naverovatno dobro posećen, stigao sa potpuno novom fudbalskom filozofijom.
„Karioke“ su lep, tehnički gotovo savršen i ofanzivan fudbal, koji ih je stajao rane eliminacije na prethodna tri Mundijla, podredili taktici i igri na rezultat, pa su izveštači sa prvenstva o timu Karlosa Alberta Pereire najčešće pisali kao o „evropskom Brazilu_.
Od početka šampionata svima je bilo jasno da će biti izuzetno teško zaustaviti takav Brazil, predvođen lucidnim Romariom i Bebetom, čak ni kada su u osmini finala „karioke“ ostale u konkurenciji čak sedam evropskih timova.
U prvoj fazi Brazilu je odolela samo Švedska, dok su Kamerun i Rusija, koja je na prvestvo došla desetkovana zbog bojkota većine reprezentativaca, kapitulirali bez velike borbe.
U ostalim grupama, izuzimajući debakl Kolumbije i neočekivani prolaz Saudijske Arabije, nije bilo nikakvih iznenađenja.
Dobre igre iz prve faze takmičenja Rumuni su nastavili i u osmini finala, pa je tim koji je maestralno predvodio Georg Hadži uspeo da eliminiše svetske vicešampione Argentince, dok su se Italijani bukvalno u poslednjem momentu provukli u duelu Nigerijom, kojoj je jedino iskustvo nedostajalo za znatno ozbiljnije domete na turiru.
Brazil je uz dosta muka, sa igračem manje, uspeo da pobedi domaću selekciju, koji je vešto predvodio Srbin Bora Milutinović. Na svom trećem svetskom šampionatu iskusni stručnjak ponovo je uspeo da jednu limitiranu ekipu dovede do druge faze, što predstavlja jedinstven uspeh.
Četvrtfinalni dvoboji doneli su sjajne utakmice, a Brazil i Holadnija su u drugom poluvremenu demonstrirali fudbal 21. veka. Nakon prvih 45 minuta odgiranih bez golova, ali u jakom, gotovo neverovatnom tempu, u nastavku susreta postignuto je čak pet golova.
„Karioke“ su povele sa 2:0, Holanđani brzo izjednačili, a onda je Branko snažnim šutem sa skoro 30 metara odlučio pobednika i omogućio saigračima da naprave možda i najteži korak ka šampionskom trofeju.
U ostalim susretima Italija je sa 2:1, zahvaljujći razigranom Robertu Bađu, savladala Španiju, dok je Bugarska preokrenula rezultat u duelu sa Nemačkom (2:1) i aktuelnom vladaru svetskog fudbala skinula šampionsku krunu.
Švedska je, boljim izvođenjem jedanaesteraca, uspela da zaustavi Rumune, pa je u polufinalu ponovo izašla na megdan Brazilcima. Skandinavci su dugo odolevali neuobičajeno opreznom Brazilu, a meč je tek u 80. minutu odlučio sjajni Romario.
U drugom polufinalu Bađo je na meču sa Bugarskom, postigao nova dva gola, dok su njegovi saigrača najopasnijeg protivničkog fudbalera Hrista Stoičkova, uz Olega Saljenka najboljeg strelca šampionata, sveli na samo jedan pogodak, pa su i ‑azuri_ stigli do meča za šampionsku krunu.
Finale je proteklo u taktičkoj, tvrdoj igri, bez preteranih rizika, pa gledaoci prvi put u odlučujućem meču za šampionsku titulu nisu videli ni jedan gol. Kako se meč bližio kraju, sve je bilo jasnije da ekipe odustaju od borbe za pobedu i da ‑penal lutriju_ prihvataju kao rešenje.
Svetski prvak je tako prvi put dobijen nakon jedanaesteraca, a znatno koncentrisaniji bili su Brazilci, dok su kod Italijana podbacili oni od kojih se to najmanje očekvialo – iskusni Franko Barezi, najveća zvezda Bađo, kao i napadač Danijele Masaro.
Reprezentacija Jugoslavije, zbog raspada zajedničke države i sankcija međunarodne zajednice nije učestovala u kvalifikacijama za šampionat u SAD.
U trenutku kada je domaći fudbal imao možda i najjači tim u svojoj istoriji, kada je sjajna generacija svetskih omladinskih šampiona iz Čilea stasala za takmičenje u najjačoj konkurenciji, a Crvena zvezda stigla na krov evropskog klupskog fudbala, ekipi koju su predvodili Dragan Stojković, Dejan Savićićević, Predag Mijatović, Siniša Mihajlović i Vladimir Jugović uskraćeno je pravo da učestvuje u borbi za titulu svetskog šampiona.
