SVETSKO PRVENSTVO – FRANCUSKA-1998
Francuski trijumf i Bekam, „magarac u kopačkama“
Francuska, domovina utemeljivača svetskih prvenstava Žila Rimea, tek u desetom pokušaju, nakon 68 godina čekanja, uspela je na svom terenu da osvoji šampionsku titulu, i to na turniru posle koga je svima bilo jasno da Mundijal postaje atraktivnije i popularnije sportsko takmičenje čak i od Olimpijskih igara.
Trijumfom pred svojim navijačima Francuzi su postali šesti organizator šampionata koji je iskorisito prednost domaćeg terena, a nakon ubedljive pobede u finalu nad Brazilom od 3:0 njihov trijumf, kojim je dirigovao sjajni Zinedin Zidan, nisu osporavali ni najveći protivnici ‑trikolora_.
Izuzetnoj mundijalskoj ekspaniziji na kraju prošlog veka značajno je doprinela odluka FIFA da na takmičenju, umesto 24, učestvuju 32 reprezentacije. Mnogo veće šanse da učestvuju na prvenstvu dobile su zemlje iz afričke, azijske i KONKAKAF zone kvalifikacija, pa je povećano interesovanje za Mundijal i na tim kontinentima.
U kvalifikacijama za prvenstvo sveta učestvovale su čak 174 zemlje, a o ogromnoj pažnji koju je izazvalo 16. svetsko prvenstvo svedoče podaci da je mundijalske televizijske prenose posmatralo skoro 37 milijardi ljudi, dok je njih milijardu i 300 miliona gledalo finalnu utakmicu, kao i da je tokom šampionata deset stadiona u Francuskoj posetilo 2,7 miliona navijača.
Borbe po grupama za plasman među 16 najboljih donele su jedino iznenađujući debakl Španaca, koji su u Francusku, posle ubedljivih partija u kvalifikacijama, stigli kao favoriti za dobar plasman.
Neočekivan poraz na startu takmičenja u duelu sa Nigerijom, koja je bila četvrti državni tim koji je srpski stručnjak Bora Milutinović uspešno proveo kroz prvu fazu takmičenja svetskog šmapionata, i nerešen rezultat u duelu sa Paragvajom Španiji nije uspela da nadoknadi čak ni pobeda od 6:1 protiv Bugarske, pa su se igrači „crvene furije“ prvi od favorita pognute glave vratili kući.
Favoriti su sigurno koračali i u osmini finala, a najzanimljiviji duel vodio se između starih fudbalskih neprijatelja Argeninaca i Engleza. U sjajnoj predstavi, posle samo deset minuta igre, nakon dva gola postignuta sa „bele tačke“ rezultat je bio 1:1, a zatim je jedan od najmlađih igrača na prvenstvu Majkl Oven, prodorom sa skoro polovine terena doveo „Gordi Albion_ u vođstvo.
„Gaučosi“ su do odlaska na odmor uspeli da izjednače rezultat, a početkom drugog poluvremena stekli su veliku prednost, pošto je Dejvid Bekam, naivno naseo na provokaciju Dijega Simonea i bespotrebno zaradio crveni karton.
Englezi se, bez obzira na brojčanu prednost protivnika, nisu povukli, već su pojačali napade na gol protivnika. I pored brojnih šansi na obe strane rezultat je ostao nepromenjen, pa je pobednik odlučen izvođenjem jedanaesteraca.
Argentinci su bili koncentrisaniji, a sav bes i frustraciju zbog deprimirajućeg poraza ostrvski međi iskalili su na Bekamu. Tekstovima o „desetorici heroja i jednom glupanu“, „magarcu u kopačkama“, nedeljama su vređali intelekt glavnog krivca za eliminaciju sa šampionata.
Novi veliki rival Argentince je čekao već u četvrtfinalu. U još jednoj izvanrednoj utakmici Holanđani su uspeli da zaustave zahuktalu Argentinu i pobedom od 2:1, obezbeđenom u poslednjim momentima meča, obezbedili plasman u polufinale.
U ostalim susretima za plasman među četiri najbolja tima, debitant na Mundijala Hrvatska je ubedljivo pobedila bledu Nemačku, Brazil je uz neočekvinao dosta problema izbacio Dansku, a Italijani su u deulu sa domaćinom prvenstva, treći put uzastopno na Mundijalu bili neuspešni izvođači jedanaesteraca.
Plasman u finale Francuska i Brazil izborili su mnogo teže nego što se očekivalo. Hrvatska je čak povela u duelu sa „trikolrima“, a najveću senzaciju šampionata, sa dva gola, jedina u reprezentativnoj karijeri, sprečio je defanzivac „galskih petlova_ Lilijan Tiram.
Brazil je do odlučujcuheg meča stigao prošavši kroz još veće muke. Njihov veoma dinamičan duel sa Holanđanima završen je bez pobednika (1:1), a u finale su se plasirali zahvaljujući promašajima Filipa Kokua i Ronalda de Bura prilikom izvođenja jedanaesteraca.
U finalu je, međutim, izostao spektakularan meč koji se očekivao od, u tom trenutku, dva najbolja svetska tima. Utakmica je imala misterioznu predigru, koja je počela kada je selektor „karioka“ Mario Zagalo izostavio svog najboljeg fudbalera Ronalda sa spiska igrača za finalni susret. Svetski mediji špekulisali su o razlozima njegovog izostanka, isnosili brojne teorije zavere, od koji je najviše eksploatisana ona o namernom trovanju brazilskog asa.
Ronaldo je, ipak, sam došao na stadion, i nakon ponovo obavljenih medicinskih pregleda, na svoju odgovornost prelomio da odigra finale, pa je u poslednjim momentima ubačen u tim.
Borba za šampionski trofej protekla je u dominaciji Francuza. Ronaldov nastup bio je neubedljiv i potpuno nezapažen, a njegovo anemično izdanje inficiralo je i ostatak tima.
Francuzi su finale odigrali sa, kako se ispostavilo, nedoraslim rivalom i bez puno drame, sa tri lako postignuta gola stigli do dugo iščekivanog trijumfa.
Mundijal u Francuskoj predstavljao je i povratak Jugoslavije na veliku scenu, posle višegodišnje pauze izazvane sankcijama. Plasman na završni turir prvenstva sveta izboren je u teškoj kvalifikacionoj grupi, u konkurenciji izuzetno kvalitetnih timova Španije i Češke, a „overen“ izvenrednim igrama u baraž duelu sa Mađarskom, koja je na dva meča sa razigranim „plavima“postigla samo jedan, a primila čak 12 golova.
Od ekipe u kojoj su igrali prvotimci i nosioci igre najvećih evropskih klubova domaća javnost očekivala je puno, a najsmeliji su pominjali čak i plasman u završnicu turnira.
Nebrojeno puta dokazan kvalitet Predraga Mijatovića, Vladimira Jugovića, Siniše Mihajlovića, Dragana Stojkovciha, Dejana Savićevića, Zorana Mirkovića davao je dovoljno povoda za taj optimizam, ali je značajniji uspeh našeg tima izostao i na francuskom Mundijalu.
Ekipa je bila oterećena brojnim sukobima interesa, pa je Slobodan Santrač, selektor sa nedovoljno iskustva i još manje stručnog autoriteta, bio primoran da pravi kompromse, koji su se odrazili na igru čitavog tima.
„Plavi“ su u prvoj fazi takmičenja, praktično bez igre, stigli do dve minimalne pobede nad Iranom i SAD, a očekivanu igru pružili su u duelu sa Nemačkom, ali samo do 70. minuta utakmice.
Duel sa Nemcima, koji su u Francuskoj ostavili dosta loš utisak, „plavi“ su počeli ofanzivno, bez respekta prema protivniku. Golovima Mijatovića i Stojkovića u 13. i 54. minutu poveli su sa 2:0, pa se činilo da Nemcima ovoga puta nema spasa. Međutim, ekipa Bertija Fogtsa se nije predala, već je iskoristila pad u igri „plavih“ i stigla do nerešenog rezultata, koji joj je doneo prvo mesto u grupi, a „plavima“ duel sa izuzetno jakim Holanđanima u osmini finala.
U meču sa fizički besprekorno spremnim protvnikom naš tim je propustio veliku šansu da stigne do pobede. „Plavi“ su u na početku drugog poluvremena golom Slobodana Komljenovića izjednačili rezultat, a samo nekoliko minuta kasnije šansu utakmice propustio je Predrag Mijatović, kada je iz jedanaesterca umesto mreže, pogodio prečku protivničkog gola.
Taj promašaj Holanđanima kao da je predstavljao signal da preuzmu kontrolu igre, pa su na kraju uspeli i da stignu do pobede. U sudijskoj nadoknadi vremena, dok su „plavi“ iščekivali kraj regularnog toka, Davids je uspeo da iskoristi uspavanost odbrane i šutem sa ivice šesnaesterca savlada golmana Ivicu Kralja.
Golom kojim je odveo svoj tim u četvrtfinale, Davids je stavio tačku i na očekivanja domaće fudbalske javnosti da je ta sjajna generacija naših fudbalera u stanju da postigne značajan uspeh i na velikim takmičenjima.
