Ljubomir Ljuba Jovanović : Dve godine pameti

Ljubomir Ljuba Jovanović : Dve godine pameti

Veliku prašinu podigao je pre dve i po godine kada je pao na doping testu. Uz njegovo ime često su išla i imena nekih od najlepših žena domaće javne scene. Sa najboljim prijateljem, Vladimirom Mandićem, uvek je meta fotoreportera. Ali, malo ko zna da su upravo ova dva rukometaša diplomirane diplomate. A ako biste ga pitali ko je zapravo on, ko je Ljubomir Ljuba Jovanović – odgovario bi:“Rukometaš Partizana koji će sa svojim timom na kraju ove sportske sezone osvojiti titulu državnog šampiona“.
Nekadašnji kadetski i bronzani juniorski reprezentativac u prostorije Rukometnog kluba Partizan, u Humskoj 1, dolazi 20 minuta pre ugovorenog sastanka. Kaže, trudi se da nikad ne kasni. I, kao da je rešio da razbije svaku predrasudu o sebi – izvinjava se što nije doneo barem čokoladu.
– Nema nijedne prodavnice u blizini stadiona, kaže Ljuba kroz osmeh, iskreno, dečački.
Dok seda na stolicu, počinje da pevuši stihove koji u tom trenutku idu na radiju i otkriva da mu je velika želja da iskomponuje pesmu. A na pitanje kako napreduje na tom polju, odgovara mi:
– Sa svojim drugovima, na čelu sa Vladom Mandićem, komponujem kad god izađem, pa dođite da čujete kako to zvuči.
Prošle su dve godine od njegove poslednje utakmice, kada je zbog dopinga dobio zabranu igranja.
– Dve godine pameti! Dve godine u kojima sam sazreo, radio na sebi, skrasio se, promenio loše navike.
Iako bi mnogi pomislili da mu je taj period teško pao, Ljuba ne odaje takav utisak. Izgleda kao da mu je pauza dobro došla.
– Čini mi se da sam se u tom trenutku, pre dve godine, malo sam već zasitio rukometa i ubrzo nakon što mi je izrečena kazna – iz Novog Sada preselio sam se u Beograd i posvetio školovanju. Diplomirao sam na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, uz veliku podršku samog dekana Akademije prof. dr Nenada Đorđevića, kome dugujem mnogo toga.
Da teorija i praksa nemaju mnogo veze jedna s drugom potvrđuje mi Ljuba kada ga pitam da li će diplomatiju primenjivati i na sportskom terenu.
– Diplomatija na terenu nije dobrodošla, bar kada sam ja u pitanju. Teren je teren, a druženje i razgovori su za posle utakmice. (kaže Novosađanin kroz smeh)
Iako većina diplomata želi da se poslovno stacionira u inostranstvu, Jovanović ima drugačije želje.
– Kada bih morao i mogao da biram, najradije bih se bavio diplomatijom u Srbiji jer sam naučen da prvo gledam interese svoje zemlje kojoj smo, pogotovo u ovim momentima, najpotrebniji.
2011. godine, kada se u Novom Sadu odigravala završnica Kupa – bio je potreban svojoj ekipi, ali je doživeo ozbiljnu povredu mišića na stomaku. Imao je dva izbora.
– Mogao sam da biram: da sa tribina posmatram utakmicu, ili da igram. Izabrao sam da igram. Na svoju ruku sam tražio da dobijem blokade u mišić i uzimao sam ih 15 dana, ali nisam znao da je nedozvoljen bilo koji lek koji sam koristio. Jednostavno, u tom trenutku želja za igrom je bila jača i nisam mnogo razmišljao. Doping test je pokazao da su kokteli koje sam primao sadržali tragove određenih hormona koji nisu dozvoljeni i tako sam dobio suspenziju.
Na rezultate testa se čeka 12 dana. Iz nekog razloga, Ljuba je čekao tri puta duže.
– Čekao sam 36 dana. Smatrao sam da je sve u redu jer, kada prođe 12 dana, a ne stigne obaveštenje – to znači da ste negativni na testu. Očigledno da je u mom slučaju analiza bila duboka ili, čak, i dirigovana, tako da ja tu više ništa nisam mogao da uradim i jednostavno sam kliknuo u glavi na drugu sferu zivota. Ništa nisam osetio, niti sam se osvrtao na to.
Za RK Vojvodinu uvek je isticao da mu je najdraži klub. Posle kazne, odnosi su se promenili.
– Vojvodina mi je kao klub bila najdraža do jednog momenta – onog kada su se ljudi iz kluba ogradili od mene nakon suspenzije i vrlo brzo raskinuli ugovor sa mnom. Vojvodina kao Vojvodina, u kojoj sam ponikao, jeste mi i dalje draga, ali ne i svi u njoj.
I dok ovo izgovara, u prostorije kluba ulaze rukometaši Partizana. Došli su na tehnički sastanak. Oslovljavaju Ljubu sa „Doktore“. Potvrđuje mi da oni često zbijaju šale na njegov račun, naročito zato što je upravo na utakmici protiv Partizana pao na doping testu.
– Saigrači me zovu Doktor i to vam dovoljno govori kako se šale sa mnom. Ali, sve su to dobronamerne šale i ja sam zadovoljan jer sam se dobro uklopio u novu sredinu, atmosfera među igračima je fenomenalna i sad shvatam da je rad u Partizanu na ubedljivo najvišem nivou koji sam do sada imao priliku da vidim.
Ubrzo po dolasku u Partizan imao je priliku da učestvuje u akciji „Nema života bez sporta“, u okviru koje su crno-beli odigrali utakmicu sa zatvorenicima u zatvoru u Padinskoj skeli.
– Prihvatio sam učešće u akciji bez trenutka dvoumljenja. Utakmicom koju smo odigrali u zatvoru pokazali smo da svako zaslužuje drugu šansu. Ne zaboravimo da sam je i ja dobio onog trenutka kad su me ljudi iz Partizana pozvali da igram za njih. (završava Ljuba ovaj intervju kao što ga je i započeo – osmehom)
Ustaje, odlazi u prostoriju u kojoj ga čekaju saigrači i seda u prvi red. Upravo odatle od stručnog štaba crno-belih dobiće najbolje instrukcije za osvajanje titule državnog šampiona.