Natalija Kostić, najbolja juniorka Srbije
Natalija Kostić je neverovatna devojka. Izuzetno simpatična, sva je u pokretu kada priča, odiše neverovatnim šarmom i energijom koju prenosi na sagovornika. Ne drži je mesto. Ni za trenutak. I stalno je nasmejana.
– To mi je u krvi – kaže simpatična Nišlijka.
– Ne drži me mesto, ne mogu da sedim mirno. Takva sam i van terena i na terenu. Počela sam da igram tenis od svoje treće godine. Tako reći, rođena sam na teniskim terenima, moje prve igračke bile su teniske lopte. Vrlo brzo sam uzela i reket u ruke, mada je, kažu, bio veći od mene. Ta ljubav prema tenisu održala je, zapravo tu moju želju da igram i ambiciju da postanem igračica, ona prava. Praktično, po ceo dan sam provodila na terenu. Moj tata je bio igrač, moje starije sestre su takođe igrale tenis, pa je jasno zasto sam i ja pošla tim putem.
Sestre su odustale, ali ne i Natalija.
– Moj otac Đorđe Kostić je napravio terene 1997, moje sestre su igrale, i ja sam te 1997. prvi put pohađala školu tenisa. Ne, nije me učio tata. Nije imao živaca za mene i moj tenis. Rekao je da sam još mala, da neće da me dira, pa sam radila sa mamom, sa sestrama. Kada sam prevazišla njih, onda sam krenula da radim s tatom. To je bilo u jedanaestoj godini. Tada sam osvojila državno do 12 godina pa tata vise nije imao kud. Rekao je samo da nisam osvojila to prvenstvo da ne bi nastavio da radi sa mnom.
Da li je Natalija, kao najmlađe dete u porodici, ostala na teniskoj vetrometini, dok su starije sestre ”žrtvovane”?
– Ne, nije to u pitanju. Starija sestra je bila talentovana, bila je među 10 -15 igračica u Jugoslaviji, ali nije imala volju za sve zahteve koje je postavljalo paralelno igranje i učenje. Sada završava DIF, radiće kao trener u Nišu. Isto se dogodilo i sa drugom sestrom, Emilijom, završila je nemački u Beogradu, radiće, možda, u Nemačkoj ili Austriji, a postoji mogućnost da mene prati na putovanjima. Ja sam ostala jedina da “branim” tenisku čast porodice Kostić.
Mlada teniserka uporno govori o školovanju svojih sestara, da li to znači da zapostavlja svoje obrazovanje zbog tenisa?
– Ne, ja sam samo drugačija, borbenija. Pohađam srednju turističku školu, dala sam drugu godinu i dobro mi ide. Pravim raspored u zavisnosti od obaveza, učim kad mogu, mada sve teže nalazim vremena, zbog obaveza. Trenizi su naporni i sve zahtevniji.
Koliko naša najbolja juniorka trenira?
– Svakog dana najmanje četiri sata, sa kondicionim pripremama pet, a i to je malo. Ali, taj rad se isplatio. Bila sam peta juniorka na svetu, trenutno sam jednu poziciju slabija, najbolja sam u Srbiji, a počeću da igram i profesionalne turnire, što do sada nisam radila. Trenutno igram u Nišu, fjučers od 10.000 dolara. Do kraja godine odigraću ekipno juniorsko i pojedinačno kao i US open, takođe u mom uzrastu i time ću zaokružiti juniorski deo moje karijere. Sledeće godine ću se bazirati na WTA turnire koje do sada nisam igrala jer mi je preokupacija bila konkurencija u juniorskom uzrastu. Nadam se da ću ostati u Top 10.
Posle Niša Natalija će na još dva profi turnira.
– Posle Niša igram u Prokuplju dva turnira i još par u okruženju. Tu je moja publika, nema dugih putovanja i to je veoma dobro.
Natalija trenira sa svojim ocem, što ima svojih dobrih stvari, ali…
– Otac mi je bio takođe dobar teniser u staroj Jugoslaviji, sada mi je trener i to ima svojih mana. Težak je taj odnos otac – ćerka. Nekada se posvađamo, pravimo šou na terenu i kada uđemo “u crveno”, onda mama uskače, prati me na turnire, dok se glave ne ohlade. Često sestre priskoče u pomoć, održi se “kućni sastanak” i ide se dalje.
Sledeća godina je na neki način prelomna?
– Ne bih tako rekla. Ja jos sledeće godine imam pravo da igram juniorske turnire, ali u ženskom tenisu, za razliku od muškog, slabija je konkurencija. Fizički, ja sa 17 i 18 godina već mogu da se nosim sa seniorkama. Zato je procena mog tate i mene da već sledeće godine krenemo na WTA turnire, a tamo 2014. da počnemo i sa kvalifikacijama za gren slemove.
Natalija ne spada u visoke igračice. Bar za sada.
– Visoka sam 164 santimetara, ali su mi rekli da ću “dogurati” do 169-170 što bi mi sasvim odgovaralo. Ali, sve ima svojih dobrih i loših strana. Visoke igračice nisu toliko pokretljive, niže su brze i stabilnije. Kod servisa, bitno je da si precizan i da ubacis prvu servu. Dakle, ne opterećujem se visinom. Onako kako bude i kako mora, tako će biti, a ja ću imati odgovarajuću igru.
Natalija se vratila sa Rolan Garosa prepuna utisaka i, što je najvažnije, zadovoljna prikazanom igrom.
– Ušla sam među osam najboljih. Izgubila sam od igračice koja je starija od mene, iskusnija i zaista je dobra. Igrala je finale. Ja sam se trudila, ali je ona me je konstantno pritiskala tako da nisam mogla ništa da učinim. Ali, stekla sam neprocenjivo iskustvo. Protivnica je potpuno posvećena tenisu, ne zanima je škola, ima potpuno drugačiji režim treninga, uostalom, ona već igra profi turnire od 50.000 dolara. Rangirana je oko 300. pozicije na WTA listi. A ja sam videla šta treba da popravim. Servis svakako, kretanje i malo više strpljenja i konstantnosti u igri.
Da li je trema učinila svoje u tom četvrtfinalnom duelu na Rolan Garosu?
– Činjenica da su uslovi bili drugačiji. Publika, sve ono što znači Rolan Garos, šansa da prođeš dalje, sve je to prouzrokovalo malu dozu treme, ali ona nije bila odlučujuća. Jednostavno, devojka je bila bolja. Čekala sam da stane, da počne da greši, ali nije. I to je to.
Kada trenira, voli da za sparing partnera ima muškarca.
– Nekako mi je lakše sa njima. Borbenija sam, nemam respekta. Takav mi je karakter. Volim da igram jako, da menjam ritam, zapravo, više volim muški tenis. Volim da se nadmudrujem, da odigram drop šot, a ne samo ono “duvanje” lopte preko mreže.
I eto, to bi bio kroki jedne od najtalentovanijih mladih teniserki u Srbiji. I jedva smo uspeli da je zadržimo na stolici. Kakav temperament! Kakav teniski dragulj.
